OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 67.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 901/22 od 09.05.2024. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime neisplaćenih razlika u pripadajućoj zaradi i to: na ime neplaćenog prekovremenog rada, na ime neplaćenog prekovremenog rada koji je plaćen kao redovan i na ime neplaćenog noćnog rada, za određene mesece u periodu od februara 2016. godine zaključno sa januarom 2019. godine i na ime naknade za rad za vreme praznika za januar 2017, april 2018. i januar 2019. godine, pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od 20.-og u tekućem mesecu za prethodni mesec, kako je sve bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da u korist tužioca na sve iznose dosuđene stavom prvim izreke, isplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na svaki pojedinačno opredeljeni iznos Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 265.220,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 448/25 od 06.02.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužena, sa zahtevom za naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu ispunjeni su uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23, u daljem tekstu: ZPP) za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja materijalnog prava u pogledu prava profesionalnih pripadnika Vojske Srbije na novčanu naknadu zbog neisplaćene uvećane plate za prekovremeni rad, prekovremeni rad koji je isplaćen kao redovan, noćni rad i rad za vreme praznika i način njenog ostvarenja.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je naredbom o postavljenju postavljen po mirnodopskoj formaciji u .... ... za tehničara za ..., ujedno i ... u VP ... ... . Angažovan je u skladu sa svojim postavljanjem u stalno sadejstvovanim snagama za kontrolu i zaštitu suveriniteta vazdušnog prostora RS u sastavu dežurne jedinice lokalne avijacije. Naređenjem je regulisano da se rad izvršava po sistemu 2-2-3 ili 4- 3 (dva ili čeitiri dana ili tri dana vikendom). Prema rešenju od 07.10.2010. godine, tužiocu je određen koeficijent prema položaju od 0,74 i koeficijent prema činu od 0,35, zatim dodatni koeficijent u visini od 25 % osnovnog koeficijenta po osnovu posebnih uslova službe u Vojsci Srbije, po osnovu vršenja službe u jedinici ranga čete određen mu je dodatni keoficijent za posebne uslove službe, zbog težine, karaktera i trajanja posla od 0.113, kao i dodatak na platu od 6,4%, po osnovu navršenih godina rada u radnom odnosu, koji se uvećava za 0,4% za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu. Iz evidencije prisutnosti na poslu, čiji je sastavni deo obrazac – legenda o prisutnosti na poslu, utvrđeno je prisustvo tužioca na poslu od febrauar 2016. godine zaključno sa novembrom 2020. godine. Iz nalaza i mišljenja i izjašnjenja sudskog veštaka za ekonomsku-finasijsku oblast je utvrđena visina potraživanja tužioca u utuženom periodu po svim traženim osnovima, kao i to da tužiocu prilikom obračuna zarade za utuženi period nisu obračunati sati prekovremenog rada, noćnog rada i rada na dane praznika koji nisu radni dani, te mu je za sporni period isplaćena zarada samo za redovni rad, ali ne i za rad ostvaren preko redovne 40-časovne radne nedelje, a da tužilac nije koristio slobodne dane na ime ostvarenog prekovremenog rada. Tužilac je u spornom periodu radio prekovremeno, noću i u dane praznika, u skladu sa organizacijom posla kod tužene, a tužena nije dokazala da je izvršila preraspodelu radnog vremena. Zbog organizacije rada i prirode posla, tužilac nije bio u situaciji da odbije obavljanje rada kod tužene.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac u utuženom periodu radio prekovremeno, noću i u dane neradnih praznika, a da mu tužena po ovim osnovima nije isplatila uvećanu zaradu, niti je dokazala da je vršena preraspodela radnog vremena ili da su tužiocu odobreni slobodni dani, te je s pozivom na pravila iz člana 85. stav 1. i 98. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07... 74/21), člana 34. stav 1. i 3. i člana 36. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“ br. 28/2011 i 28/214) i člana 8. Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“ br. 31/2015 i 10/2017) usvojio postavljeni tužbeni zahtev za isplatu uvećane plate po traženim osnovima.

Drugostepeni sud je prihvatio kao pravilno stanovište i argumentaciju prvostepenog suda, pozivajući se takođe na odredbe Zakona o vojsci Srbije i Pravilnik o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, koje su navedene u obrazloženjima donetih presuda, uz dodatnu argumentaciju ovog suda da je predmet spora novčano potraživanje iz radnog odnosa i da je u nadležnosti suda opšte nadležnosti da u parničnom postupku odlučuje o imovinskopravnom zahtevu tužioca.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, koji su zanemarili činjenicu da se tužilac za utuženi period nije obratio nadležnom starešini sa zahtevom za priznanje prava u za to propisanom upravnom postupku.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19), kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

Odredbom člana 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine - prečišćeni tekst) propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta.

Međutim, odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da je profesionalno vojno lice dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s`tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Dakle, za rad duži od punog radnog vremena iz člana 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, tužilac nema pravo na uvećanje plate jer mu je za takav rad osnovni koeficijent za obračun plate uvećan za 20%. Za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) iz člana 98. stav 1. navedenog zakona, tužilac po pravilu ima pravo na slobodne sate (sat ipo za svaki sat prekovremenog rada) a samo izuzetno, pod uslovima iz člana 35. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, može mu se isplatiti zarada uvećana za 26% vrednosti radnog sata.

Prema odredbama članova 141. i 142. Zakon o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda, sledi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada, rada u dane državnih praznika koji su neradne dani, tužioca bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tih prava - utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

S`toga, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njegovo potraživanje, koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji mu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Sledstveno izloženom, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u drugom stavu izreke.

Tužena je u konačnom ishodu parnice uspela u sporu, pa joj na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu 9.000,00 dinara i za sastav žalbe i revizije po 27.000,00 dinara, shodnom primenom Tarife o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzmanja ovih procesnih radnji („Službeni glasnik RS“ br. 43/2023) u vezi sa članom 162. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Kako troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni tužiocu za vođenje ove parnice, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 154. stav 1. u vezi sa članom 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković