Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 25358/21 od 22.09.2022. godine preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete plati ukupan iznos od 105.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od 27.04.2021. godine, da joj na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 110.882,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.05.2019. godine pa od isplate, iznos od 1.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.08.2013. godine pa do isplate i iznos od 2.357,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.08.2013. godine pa do isplate, te je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove celog postupka u iznosu od 35.420,84 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23) Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP radi ujednačavanja sudske prakse zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. ZPP Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 19.08.2013. godine dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj su učestvovala vozilo marke „...“, registarskih oznaka ..., kojim je upravljala tužilja i vozilo marke „...“, registarskih oznaka ..., kojim je upravljao BB i koje je u trenutku saobraćajne nezgode bilo osigurano kod tuženog kao osiguravača. Saobraćajna nezgoda se dogodila u raskrsnici Ulica Antifašističke borbe i Milutina Milankovića. Vozilo osiguranika tuženog kretalo se Ulicom Antifašističke borbe, kolovoznom trakom koja služi za kretanje vozila ka Ulici Jurija Gagarina, pri čemu se vozilo kretalo desnom saobraćajnom trakom koja služi za kretanje vozila pravo i u raskrsnici je zadržalo pravac svog kretanja. Vozilo „...“, kojim je upravljala tužilja, neposredno pre sudara kretalo se kolovozom Ulice Milutina Milankovića, kolovoznom trakom koja služi za kretanje vozila iz pravca Ulice Tošin bunar, pri čemu se vozilo kretalo levom unutrašnjom saobraćajnom trakom koja služi za kretanje vozila pravo i u raskrsnici je zadržalo pravac svog kretanja. Mesto sudara se nalazilo u raskrsnici Ulica Milutina Milankovića i Antifašističke borbe u traci kojom se kretalo vozilo „...“, a isto je određeno mestom ukrštanja putanje oba vozila. Saobraćaj na predmetnoj raskrsnici je regulisan svetlosnim saobraćajnim znacima – semaforima koji su u momentu nezgode ispravno radili, tako da u momentu kada je za pravac kretanja vozila „...“ dozvoljen prolaz (zeleno svetlo) za pravac kretanja vozila „...“ je zabranjen prolaz (crveno svetlo) i obrnuto. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka datog na osnovu raspoloživih materijalnih tragova nije bilo moguće utvrditi u kom trenutku su vozila ušla u raskrsnicu, odnosno ko je od učesnika ove nezgode ušao u raskrsnicu na zeleno, a ko na crveno svetlo. Prilikom saobraćajne nezgode tužilja je zadobila nagnječenje oba kolena sa krvnim podlivima i ogrebotinu iznad levog ručnog zgloba koja povreda predstavlja laku telesnu povredu zbog čega je trpela bol i strah. Takođe je tužiljino vozilo oštećeno, koja šteta je ekonomski neopravdana šteta – totalna šteta, a imala je i troškove odvođenja vozila sa lica mesta i usluga „Parking servisa“.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, a posebno imajući u vidu nalaz i mišljenje sudskog veštaka saobraćajne struke prvostepeni sud nije mogao da utvrdi krivicu nijednog od učesnika za saobraćajnu nezgodu, zbog čega je prvostepeni sud zaključio da učesnici saobraćajne nezgode u smislu člana 178. stav 2. i 3. Zakona o obigacionim odnosima za istu nezgodu odgovaraju na ravne delove. Shodno tome, polazeći od odredbi članiva 940, 200, 201, 278. i 324. Zakona o obligacionim odnosima usvojio je tužbeni zahtev tužilje koja je visinu tužbenog zahteva opredelila u pogledu naknade štete kako nematerijalne tako i materijalne u visini od 50 % obrazlažući to odredbom člana 178. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda, nalazeći da je presuda doneta na bazi pogrešne primene materijalnog prava člana 178. stav 3. ZOO jer se ovakva situacija ne može podvesti pod primenu citirane odredbe pošto se razlozi propisani odredbom člana 178. ZOO odnose na treća lica, a ne na učesnike koji su upravljajući motornim vozilom prouzrokovali saobraćajnu nesreću kakva je predmetna. Drugostepeni sud smatra da se vlasnik motornog vozila ne smatra trećim licem, zbog čega kao učesnik saobraćajne nezgode nema pravo na naknadu štete, pa kako u konkretnoj situaciji nije utvrđena isključiva krivica bilo kog od vozača to je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužilje.

Po oceni Vrhovnog suda, pravno stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 178. Zakona o obligacionim odnosima propisana su pravila odgovornosti u slučaju udesa izazvanog motornim vozilima u pokretu tako da je stavom 1. propisano da u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice, stavom 2. da ako postoji obostrana krivica svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice, a stavom 3. da ako nema krivice nijednog imaoci odgovaraju na ravne delove, ako razlozi pravičnosti ne zahtevaju šta drugo, dok je stavom 4. propisano da za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno. Iz ove zakonske odredbe proizilazi da se njome reguliše odgovornost imaoca jednog motornog vozila u slučaju udesa sa motornim vozilom u pokretu drugog imaoca tako što se odgovornost učesnika saobraćajnog udesa procenjuje prema krivici, a za slučaj da se ne može utvrditi ko je od njih kriv tada oba imaoca motornih vozila u pokretu koji su učestvovali u saobraćajnoj nezgodi odgovaraju na ravne delove. To znači da se pravila iz člana 178. stav 2. i 3. ZOO primenjuju u pogledu odgovornosti za nastalu štetu iz saobraćajne nezgode koju su izazvala motorna vozila u pokretu, što je u konkretnom slučaj. Obzirom da su se oba vozila kretala prilikom kontakta, ali da se ne može utvrditi čija je krivica, odnosno šta je uzrok nezgode to je pravilno prvostepeni sud postupio kada je ocenio da u ovom slučaju ima osnova za primenu odredbi člana 178. stav 3. ZOO i tuženog kao osiguravača obavezao da tužilji naknadi iznos od 50 % od nastale kako nematerijalne tako i materijalne štete a kako je to opredeljno u parnici.

Na osnovu izloženog primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni sud je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen.

Tužilja je uspela sa revizijom i saglasno članu 165. ZPP dosuđeni su joj troškovi revizijskog postupka u traženom i opredeljenom iznosu a na ime sastava revizije, troškova takse za reviziju i taksu za odluku o reviziji sve shodno važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković