Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizje na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP. O osnovanosti zahteva za naknadu štete, odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od pravnog shvatanja izraženog u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, a tiče se primene članova 172. stav 1 i 376. stavovi 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. U pobijanoj drugostepenoj odluci izražen je pravni stav da je tužilja u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku imala mogućnost da tokom trajanja stečajnog postupka istakne prigovor radi ubrzanja postupka, pa tek ukoliko se eventualno utvrdi povreda prava tužilje na suđenje u razumnom roku i Privredni sud u Zrenjaninu ne preduzme odgovarajuće mere, mogla eventualno tražiti naknadu imovinske štete koju trpi zbog dugog trajanja stečajnog postupka u posebnom parničnom postupku, kao i da tužilja nije u smislu pravila o teretu dokazivanja dostavila dokaze da je podnosila prigovor radi ubrzanja stečajnog postupka, što je u skladu sa praksom Vrhovnog suda po ovom pitanju, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje) zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava, a revident ne prilaže različite sudske odluke u kojima je drugačije odlučeno u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji. Iz navedenog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom članu 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi naknade štete podneta je 03.02.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 191.151,90,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je shodno članu 479. stav 6. ZPP Vrhovni sud našao da revizija tužilje nije dozvoljena.

Bez obzira što je odluka preinačena, u kom slučaju bi u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP revizija bila uvek dozvoljena, u ovom slučaju revizija nije dozvoljena jer je u posebnoj glavi Zakona o parničnom postupku, koji reguliše postupak u sporu male vrednosti, propisano da revizija u ovim slučajevima nije dozvoljena, pa specijalno pravilo isključuje primenu opštih pravila (član 467. ZPP).

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković