Blagovremenom revizijom tužena pobija pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Ukazuje i na potrebu ujednačavanja sudske prakse, te predlaže da se presuda ukine i vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje ili da se ukinu obe presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, te da se tuženoj naknade troškovi postupka koje opredeljuje.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, delimičnim rešenjem Agencije za restituciju, Područne jedinice Novi Sad broj 46-017798/14 od 15.04.2019. godine, u tački 1. je određeno da se vraća imovina i utvrđuje pravo svojine zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika VV i to: AA u obimu udela od ½ idealna dela i BB u obimu udela od ½ idealna dela na poljoprivrednom zemljištu u KO ..., i to na idealnim delovima pojedinačno označenih katastarskih parcela, ukupno 24, sa katastarskim stanjem koje prvostepeni sud detaljno utvđuje. U tački 1. rešenja stoji da je zemljište oduzeto bivšem vlasniku VV odlukom ONO Novi Sad, Odsek za agrarnu reformu i kolonizaciju broj 4974/46 od 18.02.1946. godine, na osnovu člana 3. stav 1. Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji. Radi se o poljoprivrednom zemljištu koje je upisano kao državna svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. U tački 2. rešenja je određeno da se poljoprivredno zemljište iz prethodne tačke vraća u državinu zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika pravnosnažnošću rešenja. U tački 3. dispozitiva je određeno da će na osnovu donetog rešenja po njegovoj pravnosnažnosti nadležni organ za upis prava na nepokretnostima izvršiti upis prava svojine na nepokretnostima označenim u tački 1. u korist zakonskih naslednika u priznatim udelima. Delimično rešenje je postalo pravnosnažno 16.05.2019. godine. Tužioci su se dopisom od 30.05.2019. godine obratili tuženoj sa pozivom za predaju državine. U isto vreme pred Apelacionim sudom u Novom Sadu bio je u toku žalbeni postupak u predmetu po tužbi AD PD GG protiv RS, uz učešće tužilaca kao umešača na strani tuženog, radi priznanja prava svojine i isplate.

Dana 18.02.2021. godine, Apelacioni sud je doneo presudu Gž 2052/19 kojom je utvrđeno da je tužilac AD PD GG po osnovu gradnje isključivi vlasnik nepokretnosti upisanih u LN 527 KO ... i to građevinskih objekata opisanih u izreci presude i zemljišta koje služi za njihovu redovnu upotrebu, među kojim parcelama su navedene i parcele broj 3646, 3431, 3435, 3437, 3444, 3446, 3447, 3451, 3453, 3456, 3414, 3423 i 3424 KO ..., a koje su navedene u tački 1. alineji 5, 12-21, 23 i 24 delimičnog rešenja Agencije za restituciju od 15.04.2019. godine. Nakon toga, Agencija za restituciju, Područna jedinica Novi Sad je dana 19.04.2021. godine donela delimično rešenje kojim se oglašava ništavim delimično rešenje br. 46- 017798/2014 od 15.04.2019. godine u tački 1. u alineji 5, 12-21, 23 i 24, te je u tom delu određeno ponavljanje. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno 08.05.2021. godine. Utvrđeno je da se u neposrednoj državini poljoprivrednog zemljišta, parcela koje su predmet parnice, nalazi AD PD GG iz ... koji zemljište koristi bez pravnog osnova.

Predmet spora je potraživanje na ime naknade štete koju tužioci trpe zato što im tužena, po pravnosnažnosti rešenja Agencije za restituciju, nije predala u državinu zemljište na kome je istim rešenjem utvrđeno pravo svojine tužilaca, zbog čega su oni onemogućeni da ga koriste i da ostvaruju zakupninu koja obračunata za period od 01.01.2020. do 31.12.2020. iznosi ukupno 22.334.165,50 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev i nalazi da shodno članu 172. ZOO tužena odgovara za štetu koja je nastala usled nezakonitog rada njenih organa, a da se nezakonit rad ogleda u tome što tužena nije postupila po pravnosnažnom delimičnom rešenju Agencije za restituciju od 16.05.2019. godine. Obrazlaže da su od momenta pravnosnažnosti rešenja tužioci stekli mogućnost da u punom obimu uživaju svoja svojinska ovlašćenja, ali da im je to onemogućeno, jer tužena u pogledu predmetnog zemljišta ni u ranijem periodu nije preduzela odgovarajuće mere da spreči korišćenje bez pravnog osnova, zbog čega tužioci nisu stupili u posed zemljišta koje im je vraćeno. Zato obavezuje tuženu da svakom od tužilaca isplati polovinu obračunate zakupnine za kalendarsku 2020. godinu.

Drugostepeni sud prihvata razloge prvostepenog suda i obrazlaže da tužena nije izvršila svoju obavezu predaje spornih nepokretnosti u državinu tužilaca koju je imala po pravnosnažnom delimičnom rešenju Agencije i na taj način ih je onemogućila u vršenju prava koja im pripadaju na osnovu člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, da je tužena u periodu dok je bila titular prava svojine bila dužna da se stara o posedovnom stanju parcela čiji je vlasnik, da vrši stvarna prava u granicama zakona, da je propustila da u prethodnom periodu zaštiti pravo državine i da je na taj način onemogućila tužioce da vrše svoje pravo na državinu nakon vraćanja oduzete imovine. Drugostepeni sud ukazuje da je tužena skrivila nastupanje štete za tužioce, jer nije bila u mogućnosti da im zemljište preda u posed, a da takva njena obaveza proizlazi iz pravnosnažnog rešenja Agencije za restituciju čiji je osnivač. Smatra da nema mesta primeni člana 8. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, budući da držalac predmetnih parcela nije zakupac, već ih drži bez pravnog osnova. Iz tih razloga odbija žalbu tužene kao neosnovanu.

Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova donete pogrešnom primenom materijalnog prava.

Nižestepeni sudovi su stanovišta da odgovornost tužene za štetu koju tužioci trpe proizlazi iz propusta tužene, odnosno njenih organa da postupe po nalogu iz delimičnog rešenja Agencije za restituciju predajom u posed nepokretnosti vraćenih u svojinu tužiocima, iz propusta da u periodu pre donošenja rešenja preduzmu mere za sprečavanje korišćenja istih nepokretnosti bez pravnog osnova, kao i iz propusta da pravno sredstvo, tužbu za predaju poseda od neposrednog držaoca podnese po pravnosnažnosti rešenja, a ne tek dve godine kasnije.

Prema stanovištu ovog suda, nema nijednog od navedenih propusta tužene i njenih organa na osnovu kojih bi se zasnovala odgovornost za štetu tužilaca u vidu neostvarene zakupnine za kalendarsku 2020. godinu.

Članom 5. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju je propisano ko su lica koja imaju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje, a članom 8. istog zakona je proklamovano načelo prioriteta vraćanja u naturalnom obliku, prema kome se oduzeta imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, da bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje. Prema stavu 2. ovog člana, ako vraćanje državine na oduzetoj nepokretnosti nije odmah moguće, bivšem vlasniku se vraća svojina na oduzetoj stvari, a sa licem koje je držalac u vreme stupanja na snagu ovog zakona, uspostaviće se zakupni odnos pod tržišnim uslovima, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Član 9. zakona propisuje ko je obveznik vraćanja imovine ili obeštećenja. Prema toj odredbi, obveznik je Republika Srbija, autonomna pokrajima, jedinica lokalne samouprave, javno preduzeće, privredno društvo ili drugo pravno lice čiji je osnivač RS, AP ili jedinica lokalne samouprave, privredno društvo sa većinskim društvenim kapitalom i zadruga, uključujući privredna društva i zadruge u postupku stečaja i likvidacije, a koji je na dan stupanja na snagu ovog zakona vlasnik, držalac ili nosilac prava korišćenja, odnosno raspolaganja na podržavljenoj imovini u odnosu na prava koje mu pripada. Saglasno članu 16. stav 2. istog zakona, obveznik vraćanja je dužan da, u skladu sa ovim zakonom, bivšem vlasniku vrati pravo svojine i državinu na oduzetoj nepokretnosti, osim ako objekat nije uvećan u smislu člana 17. istog zakona.

Odlaganje prenosa državine bivšem vlasniku je uređeno članom 19. zakona. Prema ovoj odredbi, obveznik vraćanja imovine ima pravo da i nakon donošenja rešenja o vraćanju nepokretnosti, kao zakupac koristi predmetnu nepokretnost za svoju delatnost u periodu koji je neophodan za prilagođavanje njegovog poslovanja u skladu sa članom 20. st.1. i 2. ovog zakona, s tim da se prava i obaveze između bivšeg vlasnika i obveznika za to vreme uređuje ugovorom.

Iz navedenih odredbi proizlazi da su moguće dve situacije: prva, istovremeno vraćanje nepokretnosti bivšem vlasniku u svojinu i državinu, što predstavlja pravilo i druga, ako vraćanje državine nije odmah moguće, uspostavljanje zakupnog odnosa između bivšeg vlasnika i zakupca, što predstavlja izuzetak od tog pravila, u vidu odlaganja predaje, odnosno prenosa državine. Tada se odnos između zakuca i bivšeg vlasnika kome je vraćeno pravo svojine, ali ne i državina, uređuje njihovim međusobnim ugovorom ili pod zakonom predviđenim uslovima, sudskom odlukom.

Članom 47. istog zakona, propisana je sadržina rešenja o vraćanju imovine i obeštećenju. Protiv rešenja se shodno članu 42. zakona može izjaviti žalba u roku od 15 dana od dana dostavljanja. Rešenje se izvršava na način propisan članom 49. zakona.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je delimično rešenje Agencije o vraćanju doneto shodno načelu iz čl. 8. stav 1. zakona o istovremenom vraćanju u svojinu i državinu. Naime, nižestepeni sudovi su utvrdili da je pravnosnažnim delimičnim rešenjem Agencije za restituciju usvojen zahtev tužilaca i da im je vraćena imovina pobrojana u tački 1. ovog rešenja i to u obimu udela od ½ AA i BB. Utvrdili su i da je tačkom 2. rešenja predviđeno da se poljoprivredno zemljište iz tačke 1. vraća u državinu zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika, pravnosnažnošću rešenja. Zatim, da je tačkom 3. predviđeno da nadležni organ za upis prava na nepokretnostima vrši upis prava svojine u korist zakonskih naslednika, a da se tačkom 4. istom organu nalaže da na osnovu rešenja i po njegovoj pravnosnažnosti izvrši brisanje svih hipotekarnih tereta zabeleženih u bilo čiju korist na nepokretnistima iz tačke 1. dispozitiva. Tačkom 5. je konstatovano da je vraćena imovina u slobodnom prometu, a da Republika Srbija, Autonomna pokrajina Vojvodina, odnosno jedinica lokalne samouprave, imaju pravo preče kupovine prilikom prvog otuđenja. U obrazloženju rešenja je konstatovano da nepokretnosti nisu izdate u zakup, te da je organ, poštujući načelo prioriteta vraćanja u naturalnom obliku iz člana 8. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja, doneo odluku o jednovremenom prenosu prava svojine i državine na predmetnim parcelama.

Dakle, iz utvrđene sadržine rešenja Agencije sledi da je u konkretnom slučaju izvršeno vraćanje i svojine i državine nepokretnosti, u skladu sa članom 8. stav 1. i 16. stav 2. zakona, odnosno da je izvršeno istovremeno, i to pravnosnažnošću rešenja. Vraćanje u državinu je izvršeno pravnosnažnošću ovog rešenja i u istom nije sadržan bilo kakav nalog Agencije za restituciju tuženoj kao obvezniku vraćanja. Nema dokaza da su tužioci u tom smislu pobijali pravnim lekom rešenje Agencije. Kako tuženom rešenjem nije dat bilo kakav nalog, pa ni nalog za predaju u državinu, niti je izrečena takva obaveza, to tužena nije ni mogla propustiti da postupi po nalogu, odnosno da propusti izvršenje obaveze koja nije izrečena. Uostalom, da je rešenjem Agencije takva obaveza izrečena, te da je tuženi propustio da je izvrši, tužioci bi na osnovu rešenja kao izvršne isprave podobne za izvršenje, a isprava je podobna za izvršenje ako je njome izrečena obaveza, mogli zahtevati njeno prinudno izvršenje. Suprotno tome, u rešenju Agencije je konstatovano da je zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika vraćena državina istovremeno sa vraćanjem prava svojine, pa je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je tužena propustima da postupi po rešenju prouzrokovala tužiocima štetu.

Ne može se prihvatiti ni stav nižestepenih sudova da se propust tužene ogleda u tome što u ranijem periodu, kao nosilac prava svojine, nije preduzela sve mere radi zaštite stvari od korišćenja bez pravnog osnova. Prema članu 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, vlasnik stvari ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da s njom raspolaže u granicama određenim zakonom. Pravo vlasnika da vrši svoja ovlašćenja obuhvata i pravo da ih ne vrši, zbog čega će trpeti posledice. Posledica može biti i neostvarivanje naknade za korišćenje bez pravnog osnova, ali se ona manifestovala u imovini tužene dok je bila upisana kao vlasnik stvari. Stoga, radnje tužene, preduzete ili propuštene, pre nego što je imovina vraćena tužiocima predstavljaju akte slobodnog raspolaganja tadašnjeg vlasnika stvari, pa ne mogu imati prirodu štetnih radnji kojima je prouzrokovana šteta u imovini tužilaca.

Ne može se kvalifikovati kao propust tužene ni to što je spor za predaju prema držaocu nepokretnosti pokrenut više od dve godine nakon pravnosnažnosti rešenja o vraćanju. Zaštitu prava svojine prema članu 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa može zahtevati vlasnik stvari i u sporu za predaju je dužan da dokaže i da je vlasnik i da je stvar u faktičkoj vlasti tuženog. Posle pravnosnažnosti rešenja i upisa tužilaca u javne knjige na osnovu tog rešenja, tužena nije vlasnik stvari. Tužena nije bila ni u ugovornom odnosu po ugovoru o zakupu sa držaocem, korisnikom nepokretnosti da bi ovlašćenje za predaju proizlazilo iz njihovog obligacionog odnosa, nakon raskida ili na drugi način prestanka tog ugovora.

Iz činjenice da faktičku vlast nad predmetnim parcelama vrši treće lice, što tužiocima nije bilo nepoznato imajući u vidu da je u vreme donošenja rešenja Agencije bio u toku spor sa tim trećim licem kao držaocem nepokretnosti sa zahtevom za utvrđenje njegovog prava svojine i da su tužioci u tom sporu učestvovali kao umešači na strani tužene, proizlazi njihovo ovlašćenje da kao vlasnici shodno članu 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pokrenu postupak za zaštitu svog prava svojine, zahtevom za predaju ili zahtevom za naknadu štete koju trpe u odnosu na lice koje drži nepokretnosti i koje ih u korišćenju onemogućava.

Iz navedenih razloga pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da postoji odgovornost tužene u smislu člana 172. ZOO, jer nema propusta njenih organa. Posebno ne postoje propusti u izvršavanju naloga iz rešenja Agencije za restituciju, s obzirom da je ovim rešenjem jedini nalog koji je izrečen nalog za upis prava i brisanje svih hipotekarnih tereta na nepokretnostima. U odnosu na predaju nepokretnosti u državinu tužiocima nalog nije izrečen, pa tužena preko svojih organa nije mogla ni propustiti da postupi po nepostojećem nalogu, te ne može biti ni odgovorna za štetu koju tužioci evidentno trpe kao vlasnici zbog nemogućnosti korišćenja predmetnih parcela, ali koja je posledica štetnih radnji trećeg lica.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. ZPP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Odluka o troškovima doneta je na osnovu člana 153, 154. i 165. ZPP, pa su tuženoj dosuđeni troškovi u ukupnom iznosu od 504.000,00 dinara, za sastav odgovora na tužbu, jednog podneska i jednog kratkog podneska, zastupanja na jednom ročištu, sastav žalbe i sastav revizije, prema Advokatskoj tarifi, te je odlučeno kao u izreci pod 2.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković