Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br. 2639/12 od 20.09.2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog M.V., a presuda Osnovnog suda u Subotici 4 K br. 740/12 od 18.06.2012. godine, potvrđena.

Republički javni tužilac Srbije podigao je zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz 39/13 od 12.07.2013. godine, protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Subotici 4 K br. 740/12 od 18.06.2012. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br. 2639/12 od 20.09.2012. godine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 10. ZKP-a i povrede odredbe čl. 18. st. 3. ZKP-a, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži zahtev kao osnovan, ukine pravnosnažne presude Osnovnog suda u Subotici 4 K br. 740/12 od 18.06.2012. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br. 2639/12 od 20.09.2012. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 422. stav 3. ZKP-a, u odsustvu uredno obaveštenih Republičkog javnog tužioca, okrivljenog M.V. i njegovog branioca adv. D.D., na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa pobijanim presudama, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan. Republički javni tužilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je povređen zakon i to odredba člana 368. stav 1. tačka 10. ZKP, jer je sud zasnovao svoju odluku na dokazu na kome se po odredbama ZKP odluka ne može zasnivati – na neoverenim fotokopijama isprava i to: naloga blagajni i naloga za uplatu od 17.10.2003. godine u čiju verodostojnost zbog protivurečnosti podataka je izra- žena sumnja u njihovu istovetnost obzirom na nemogućnost uvida u originalnu dokumentaciju, pa kako se radi o odlučnoj činjenici od koje zavisi postojanje ili ne krivice okrivljenog učinjena je i povreda zakona iz člana 18. stav 3. ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su osnovani.

Odredbom člana 112. tačka 26. KZ propisano je da se ispravom smatra svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose, kao i računarski podatak.

Odredbom člana 336. stav 1. ZKP između ostalog je propisano da se pismena koja imaju značaj dokaza ukoliko je to moguće podnose u izvorniku.

Odredba člana 352. stav 2. ZKP propisuje da je sud dužan da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima i na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica utvrđena. Odredbom člana 18. stav 2. ZKP-a propisano je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom, ili su ovim Zakonikom ili drugim zakonom izričito zabranjeni.

Shodno citiranim zakonskim propisima, činjenice u krivičnom postupku se mogu dokazivati svim dokazima osim onima koji su sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbom čl. 18. st. 2. ZKP-a, dakle i neoverenom fotokopijom isprave.

Da li neoverena fotokopija isprave predstavlja nedozvoljeni dokaz jeste faktično pitanje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od toga da li postoji ili ne postoji sumnja u njenu autentičnost i verodostojnost, a samim tim i da li je takva isprava podobna da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose. Ukoliko takva sumnja postoji sud je dužan da autentičnost i verodostojnost takve isprave proveri izvođenjem drugih dokaza, pa ako i pored toga ostane sumnja u njenu autentičnost i verodostojnost, takva isprava nije podobna u smislu čl. 112. tačka 26. KZ da služi kao dokaz, te ukoliko sud svoju odluku zasnuje na takvom dokazu, što je suprotno odredbi čl. 18. st. 2. ZKP-a, čini bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz čl. 368. st. 1. t. 10. ZKP-a.

U konkretnom slučaju sud je zasnovao presudu na neoverenoj fotokopiji poslovne dokumentacije (nalog blagajni i nalog za uplatu od 17.10.2003. godine), čija autentičnost i verodostojnost je dovedena u sumnju kako od strane okrivljenog tako i od strane sudskog veštaka finansijske struke, a da pri tom autentičnost i verodostojnost tih isprava nije proverio svim dokazima, koja su mu bila na raspolaganju, jer nakon što je utvrdio da originalna dokumentacija ne postoji, nije ni pokušao da to utvrdi drugim dokazima (saslušanjem svedoka koji su učestvovali u sačinjavanju tih isprava, vršili uvid u orginale, sačinjavali fotokopije i slično) već je presudu zasnovao na takvim ispravama koje očigledno zbog jasno izražene sumnje u njihovu autentičnost i verodostojnost nisu u smislu člana 112. tačka 26. KZ podobne da posluže kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose, čime je presudu zasnovao na dokazu na kome se ista ne može zasnivati i time učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 10. ZKP-a.

Kako je na osnovu ovog, u konkretnom slučaju nedozvoljenog dokaza sud utvrdio odlučnu činjenicu – iznos štete nanete oštećenoj a od koje zavisi postojanje ili nepostojanje obeležja krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret, a bez tog dokaza ova činjenica bi ostala u sumnji, sud je povredio i odredbu člana 18. stav 3. ZKP-a koja ga obavezuje da u slučaju postojanja takve sumnje u presudi mora odlučiti u korist okrivljenog.

Apelacioni sud u Novom Sadu je povredio zakon na štetu okrivljenog, time što odlučujući o žalbi branioca okrivljenog svojom presudom, nije otklonio navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje pazi po službenoj dužnosti u smislu člana 380. stav 1. tačka 1. ZKP.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je postupajući na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i primenom člana 425. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                           Predsednik veća-sudija,
Zorica Stojković, s.r.                                                                                                                 Nevenka Važić, s.r.