Tužioci su podneskom od 17.01.2013. godine, stavili predlog za ponavljanje postupka, u smislu člana 426. stav 1. tačka 11. i 12. ZPP, ukazujući na odluku Evropskog suda za ljudska prava broj 17153/11 od 28.08.2012. godine, u predmetu Vučković i drugi protiv Republike Srbije, kao i na odluke Ustavnog suda Už 286/11 od 28.12.2012. godine, Už 2156/11 od 05.12.2012. godine, Už 3946/11 od 09.01.2013. godine i Už 1171/11 od 19.12.2012. godine, donetim po ustavnim žalbama, između ostalih i ovde tužilaca, kojima je utvrđeno da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, nalazeći da su navedene odluke od uticaja na donošenje povoljnije odluke za tužioce u ovoj pravnoj stvari.

Pobijanim rešenjem, odbijen je predlog tužilaca za ponavljanje postupka, uz zaključak sudova da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 426. stav 1. tačka 11. i 12. ZPP.

Prema stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu odbijen je zahtev tužilaca za isplatu ratnih dnevnica, za učešće u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, jer je nastupila zastarelost ovih potraživanja. Odlučujući po ustavnoj žalbi ovde tužilaca, Ustavni sud u svojoj odluci, Už-1170/2011 od 22.11.2012. godine, navodi da dostavljenim odlukama Okružnog suda u Beogradu jeste odlučeno na drugačiji način, tako što je usvojen zahtev tužilaca – ratnih rezervista i obavezana tužena Republika Srbija da im isplati dnevnice za period u kome su bili angažovani na odbrani zemlje u istom periodu, pa na taj način jeste povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe (ovde tužilaca) na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima. Međutim, dalje je ocenio da osporenom odlukom Višeg suda u Nišu, kojom je odlučeno o zahtevu tužilaca (odbijeni zahtevi), materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe (tužilaca u ovoj pravnoj stvari), jer je osporena odluka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, zbog čega Ustavni sud i nalazi da objavljivanje odluke tog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe, za utvrđenu povredu prava na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima.

Ustavni sud je u svojoj odluci izneo stav da Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, svojom odlukom u predmetu Vučković i drugi protiv Srbije, jeste utvrdio povredu prava na zabranu diskriminacije iz člana 14 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u vezi sa članom 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, ali iz drugačijih razloga od razloga navedenih u navodima ustavne žalbe, zbog čega je u tom delu ustavna žalba odbačena.

Međutim, odlučujući o pravilnosti pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i da je Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava, postupajući u drugom stepenu, 25.03.2014. godine, objavilo odluku kojom je zaključeno da podnosioci predstavke u tom predmetu, nisu iskoristili sve pravne lekove koje su imali na raspolaganju, zbog čega Evropski sud nije razmatrao osnovanost pritužbi podnosilaca pritužbi.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu prava prilikom odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka.

Naime, članom 426. ZPP, propisano je da se pravnosnažno završeni postupak, na predlog stranke može ponoviti, ako stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava (stav 1. tačka 11.), ili ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajamčene Ustavom, u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke (tačka 12. ovog stava).

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravilno nižestepeni sudovi nalaze da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, kojim su njihovi zahtevi za isplatu ratnih dnevnica odbijeni, jer ponavljanjem postupka na osnovu odluka Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu - na koje se tužioci pozvaju u svom predlogu, ne bi uticale na donošenje povoljnije odluke za njih.

Naime, odluka Evropskog suda za ljudska prava, u predmetu Vučković i drugi protiv Srbije, pored toga što se zasniva na drugačijim razlozima i činjeničnom stanju od onog na kome tužioci zasnivaju svoj tužbeni zahtev, kao i predlog za ponavljanje postupka, izmenjena je odlukom Velikog veća tog suda tako da se ne razmatra osnovanost pritužbi, iz čega jasno proizlazi da nije nastupio uslov za ponavljanje postupka, predviđen članom 426. stav 1. tačka 11. ZPP.

Odlukom Ustavnog suda, kojom je odlučeno po ustavnoj žalbi ovde tužilaca, kao podnosilaca ustavne žalbe, jeste utvrđeno da im je povređeno pravo na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima. Međutim, sama činjenica o utvrđenoj povredi prava zajemčenog Ustavom RS, ne znači i da je nastupio osnov za ponavljanje postupka po ovom osnovu, s obzirom da istom odlukom Ustavni sud dalje nalazi da je osporenom presudom Višeg suda u Nišu, donetom u postupku čije se ponavljanje ovde traži, pravilno primenjeno merodavno materijalno pravo (zbog čega je i ocenjeno da objavljivanje odluke Ustavnog suda predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe-ovde tužilaca).

Dakle iz same odluke Ustavnog suda, na koju se tužioci pozivaju, kao osnov za ponavljanje postupka, proizlazi da je pravnosnažna odluka, kojom su odbijeni njihovi zahtevi za isplatu ratnih dnevnica, doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava. Imajući ovo u vidu Vrhovni kasacioni sud nalazi da činjenica što je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu prava ovde tužilaca na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima, ne bi uticala na donošenje povoljnije odluke u ponovljenom postupku, upravo iz razloga što je u postupku čije se ponavljanje traži pravnosnažna odluka doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava. Na ovaj način nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 426. stav 1. tačka 12. ZPP, a što i predlog tužilaca za ponavljanje postupka čini neosnovanim, pa je kao takav, pravilno odbijen.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.