Presudom Apelacionog suda u Nišu 6Kž1 br. 1399/13 od 06.02.2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog M.J. 1 i oštećenog M.J. 2 a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv ovih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.J. 1, advokat R.V., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a i to konkretno povrede krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1. ZKP- a i bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. i 11, te stava 2. tačka 1. ZKP-a s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i utvrdi da je pobijanim presudama povređen zakon.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, zbog čega ih nije pozvao na sednicu veća u smislu odredbi člana 488. stav 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu odredbi člana 490. ZKP-a na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu podnet, pa je uz primenu člana 604. ZKP-a, u odnosu na prvostepenu presudu ocenio navode u zahtevu i našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. i člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP- a je neosnovan, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP-a, (čl. 368. stav 1. tačka 5. ZKP, „Službeni glasnik RS“ br. 58/04 ... 76/2010), tj. da je sud povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, branilac u zahtevu navodi da su telesne povrede oštećenog neznatne, te da su kao takve mogle biti kvalifikovane kao krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. KZ-a za koje krivično delo se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi. Istaknuti navodi su neosnovani jer je optužnim predlogom OJT Prokuplje Kt br. 412/12 od 26.10.2012. godine okrivljenom stavljeno na teret a potom i pravnosnažnom presudom utvrđeno da je laku telesnu povredu oštećenom naneo „opasnim oruđem“ - riljačem, što je obeležje krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 122. stav 2 u vezi stava 1. KZ-a, na koje se u pogledu ovlašćenja za krivično gonjenje ne primenjuju odredbe stava 4. istog člana tj. da se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi, već je ovlašćeni tužilac za gonjenje ovog krivičnog dela, nadležni javni tužilac.

Navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da je način povređivanja oštećenog utvrđen nezakonitim dokazima i to saslušanjem bračnog druga oštećenog i sina okrivljenog koji su oslobođeni dužnosti svedočenja u smislu člana 94. ZKP-a, te da je time učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a, (član 368. stav 1. tačka 10. ZKP „Službeni glasnik RS“, br. 58/04 ... 76/2010) takođe su ocenjeni neosnovanim. Ovo s`toga što činjenica da neko ko je oslobođen od dužnosti svedočenja ipak svedoči, sama po sebi a kako se to tvrdi u podnetom zahtevu, ne predstavlja nezakoniti dokaz, već se iskaz takvog svedoka smatra nezakonitim dokazom samo u slučaju da takav svedok nije upozoren da ne mora svedočiti ili da se nije izričito odrekao tog prava ili ako upozorenje nije ubeleženo u zapisniku član 95. stav 4. ZKP-a (tj. član 99. ZKP-a koji je važio u vreme svedočenja „Službeni glasnik RS“, br. 72/09 ... 76/10).

U konkretnom slučaju svedok Đ.J. - sin okrivljenog je upozoren na svoje pravo da ne svedoči, odrekao se tog prava i to je ubeleženo u zapisnik, što njegov iskaz čini zakonitim dokazom na kome se može zasnivati sudska odluka.

Svedok M.Đ., supruga oštećenog, koji je rođeni brat okrivljenog, dakle, tazbinski srodnik okrivljenog u drugom stepenu takođe je oslobođena dužnosti svedočenja po odredbi člana 94. stav 1. tačka 2. ZKP-a (član 98. stav 1. tačka 2. ZKP-a koji se primenjivao u vreme svedočenja) a iz zapisnika o glavnom pretresu proizilazi da želi svedočiti, no upozorenje da nije dužna da svedoči i odricanje od tog prava nisu jasno ubeleženi u zapisnik, što prema odredbi člana 95. stav 4. ZKP-a znači da se na njenom iskazu ne može zasnivati sudska odluka. Zahtevom se tvrdi da je na osnovu iskaza ove svedokinje, dakle nezakonitog dokaza, utvrđen „način povređivanja oštećenog“ i da se u tom delu sudska odluka zasniva na nedozvoljenom dokazu. Međutim, upravo u tom delu tj. u pogledu načina povređivanja oštećenog, prvostepeni sud a što potvrđuje i drugostepeni, ne prihvata iskaz ove svedokinje, nalazeći da ista nije mogla videti način povređivanja oštećenog (strana 4 prvostepene presude), već je mehanizam povređivanja oštećenog utvrđen iskazom samog oštećenog i sudsko-medicinskim veštačenjem zadobijenih povreda (strana 2 i 4 prvostepene presude).

Dakle, u pogledu načina povređivanja oštećenog sudska odluka ne zasniva se na iskazu ove svedokinje, tj. na dokazu na kome se sudske odluke ne mogu zasnivati.

Osim toga, odredbom člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 45/13) propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog Zakonika ne može zasnivati, osim ako je, s`obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda. U konkretnom slučaju iskazom ove svedokinje, dakle, nezakonitim dokazom utvrđene su činjenice koje su prethodile povređivanju oštećenog i one nastale nakon povređivanja a koje su po utvrđenju iz pravnosnažnih presuda u svemu saglasne iskazu svedoka Đ.J., medicinskoj dokumentaciji za oštećenog, sudsko-medicinskom veštačenju i iskazu oštećenog, što znači da bi i bez iskaza ove svedokinje, obzirom na druge dokaze, očigledno bila doneta ista presuda, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud navode zahteva za zaštitu zakonitosti i u ovom delu ocenio neosnovanim.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti samo formalno ističe povredu krivičnog zakona i to odredbe člana 439. tačka 1. ZKP-a (čl. 369. tačka 1 ZKP „Službeni glasnik RS“, br. 58/04 ... 76/2010) ali niti jednom rečju ne opredeljuje u čemu se ova povreda materijalno-pravne prirode sastoji. Odredbom člana 484. ZKP-a propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP-a). Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP-a), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP-a. Obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, kako je to navedeno u konkretnom zahtevu, već je potrebno i ukazivanje na to u čemu se istaknuta povreda sastoji. To je u ovom slučaju izostalo, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud našao da je u tom delu podneti zahtev nedozvoljen.

Konačno, branilac zahtev podnosi i zbog povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP-a a zbog koje povrede, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP-a, okrivljeni preko svog branioca ne može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je i u ovom delu podneti zahtev nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP-a i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                       Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                       Nevenka Važić, s.r.