Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je ocenjujući pobijane pravnosnažne presude na osnovu člana 604. ZKP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 od 28.09.2011. godine) našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi povredu odredbe člana 439. stav 1. tačka 4. ZKP, koja shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja razlog iz koga je okrivljenom dozvoljeno da podnese ovo vanredno pravno sredstvo. Međutim, iz obrazloženja zahteva za zaštitu zakonitosti i navoda da je sud okrivljenu osudio na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci a da nije primenio odredbe o ublažavanju kazne - član 56. i 57. KZ, očigledno je da branilac pogrešno označava povredu zakona zbog koje je podneo zahtev kao povredu „iz tačke 4.“ člana 439. stav 1. ZKP, iako ima u vidu povredu iz stava 3. navedenog člana.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Osnov ispitivanja zakonitosti pravnosnažne presude u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog odnosno njegovog branioca (član 485. stav 4. ZKP) je samo povreda zakona u smislu člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP, koja podrazumeva, pre svega, prekoračenje ovlašćenja koja sud ima po zakonu donoseći ovu odluku, a ne ocena suda o postojanju i značaju okolnosti koje su u smislu člana 54. stav 1. KZ od uticaja na odluku o vrsti i visini krivične sankcije, koja se u suštini osporava navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okr. Z.S.

U konkretnom slučaju najpre je prvostepenom presudom okrivljenoj ublažena kazna bez primene odredaba o ublažavanju kazne, na šta je ukazano u žalbi javnog tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa je drugostepeni sud odlučujući o žalbi, otklonio navedenu povredu zakona.

Kada je reč o drugostepenoj presudi, drugostepeni sud je okr. Z.S., za krivično delo iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom, izrekao kaznu zatvora koja je tom zakonskom odredbom propisana kao vrsta sankcije (kazne) koja se može izreći učiniocu tog krivičnog dela i istu je okrivljenoj odmerio u visini koja ne prelazi granicu navedenom zakonskom odredbom propisanog maksimuma kazne zatvora, pri čemu je, u skladu sa zahtevom iz člana 54. KZ imao u vidu zakonom propisanu svrhu kažnjavanja (član 42. KZ) i uzeo u obzir okolnosti (olakšavajuće i otežavajuće) za koje je ocenom na koju je ovlašćen, našao da su od uticaja na visinu kazne, a koje su navedene i obrazložene u drugostepenoj presudi. Drugostepeni sud je, upravo primenom odredaba člana 56. i 57. KZ, cenio olakšavajuće okolnosti kao naročito olakšavajuće i okrivljenu osudio na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, dakle, ispod zakonom propisanog minimuma.

Sledstveno navednom, drugostepeni sud je, prilikom odlučivanja o vrsti i meri krivične sankcije koju će izreći okr. Z.S., za krivično delo u pitanju, postupao u svemu po ovlašćenjima koja ima po zakonu, pa nije učinio povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP na koju se ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, odnosno povredu zakona iz člana 369. tačka 4. ZKP („Službeni list SRJ“, broj 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 58/04 ... 76/10) koji je bio na snazi u vreme donošenja drugostepene presude, prema kome se procenjuje zakonitost iste (član 604. stav 1. ZKP).

Branilac okrivljene kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povredu odredaba postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP koja se ogleda u tome što o odlučnoj činjenici vezanoj za povrede maloletnog oštećenog postoji protivrečnost između onoga što se navodi u izreci i razlozima presude i sadržine izvedenih dokaza. Međutim, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, navedena povreda ne predstavlja zakonski razlog iz koga je okrivljenom dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Takođe, branilac u zahtevu navodi da maloletni oštećeni nije saslušan, osim u policiji a da je taj iskaz sud koristio, što predstavlja povredu odredbe člana 419. ZKP jer taj dokaz nije izveden pred sudom na glavnom pretresu. Izneti navod zahteva nije tačan, s`obzirom na to da se iz spisa predmeta odnosno zapisnika o glavnom pretresu održanom pred Osnovnim sudom u Nišu dana 14.07.2011. godine utvrđuje da je maloletni N.S. saslušan u prisustvu oca M. kao i predstavnika Centra za socijalni rad V.P. i punomoćnika adv. S.C., što znači da je bespredmetno pitanje zakonitosti ove procesne radnje suda, a posebno imajući u vidu da Zakonika o krivičnom postupku, konkretno čl. 419. ZKP - „Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 45/13, nije bio na snazi i nije primenjivan na glavnom pretresu.

Navodima da postoji sumnja u istinitost odlučnih činjenica, zatim da okrivljena nije povredila svoje dete a da to nije ni mogla da uradi jer je veoma bolesna, i dr, branilac osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom, što, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, takođe ne može biti zakonski razlog iz koga je okrivljenom dozvoljeno podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                            Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović, s.r.                                                                                     Zoran Tatalović, s.r.