Istim rešenjem, odlučeno je da napred navedene privremene mere obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi imaju trajati do drugačije odluke suda, a najduže do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka protiv okrivljenog Duška Sekulića.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, rešenjem Kž2 Po1 109/14 od 19.03.2014. godine, odbio je kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog Duška Sekulića i punomoćnika trećih lica Z.u. A. L. i J.S., izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K-Po1.br. 18/13; Kv- Po1.br.109/14 od 05.03.2014. godine.

Branilac okr. Duška Sekulića, advokat P.V., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih rešenja, zbog povrede zakona, sa predlogom Vrhovnom kasacionom sudu, da primenom odredaba člana 492. ZKP, donese presudu o usvajanju zahteva kojom će ukinuti u celini pravnosnažnu prvostepenu odluku-rešenje Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Kv-Po1 br. 109/14 (K-Po1 br. 18/13) od 05.03.2014. godine i ukinuti odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku - rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2 Po1 br. 109/14 od 19.03.2014. godine i predmet vratiti na ponovnu odluku prvostepenom sudu, s tim da naredi da se novi postupak pred prvostepenim sudom održi pred krivičnim pretresnim većem u postupku Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu K-Po1 br. 18/13.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486 stav 1. i člana 487. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) održao sednicu veća u kojoj je razmotrio spise predmeta sa pobijanim pravnosnažnim rešenjima, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. Duška Sekulića, advokata P.V., je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja istog označava povredu zakona u smislu člana 485. stav 2. u vezi sa stavom 1. tačka 1. ZKP, koja je, prema navodima u obrazloženju zahteva, učinjena povredom odredaba čl. 540, 538. stav 3., 257. stav 2-4., 68. stav 1. tačka 10. i 16. stav 5. ZKP, jer ne stoje zakonom propisani uslovi za primenu instituta oduzimanja imovinske koristi. Naime, ne postoji opravdana sumnja da su okrivljeni iz tačke 2. dispozitiva optužnice ostvarili imovinsku korist u označenom iznosu, i to kvalifikovani viši stepen opravdane sumnje od onog koji je bio potreban za potvrđivanje optužnice, a koji je, po stavu branioca okrivljenog, neophodan za donošenje pobijane odluke i koji ne proizilazi iz prikupljenih dokaza (nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke), nadalje, okr. Duško Sekulić se ne tereti da je sam stekao imovinsku korist u označenom iznosu, već sa još 13 okrivljenih i postoji poklapanje imovinske koristi sa imovinskopravnim zahtevom oštećene N.A. a.d. B., čiji predmet isključuje oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, a predmet mere iz pobijanih odluka ne može biti imovina okrivljenog koja je stečena pre 2006. godine odnosno pre vremena izvršenja krivičnog dela koje je stavljeno na teret okrivljenom. Osim toga, pobijano rešenje je moralo doneti pretresno, a ne vanpretresno veće i okrivljenom nije omogućeno da učestvuje u postupku koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja, te da se izjasni na navode koji ga terete i predloži relevantne činjenice pre donošenja odluke.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, s tim da povreda zakona u smislu citiranog propisa, a shodno stavu 2. istog člana, postoji ako je povređena odredba krivičnog postupka ili ako je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon. Odredbom stava 4. člana 485. ZKP, ograničeno je pravo okrivljenog na podnošenje ovog vanrednog pravnog leka samo zbog određenih povreda zakona, i to određenih povreda odredaba krivičnog postupka učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom, taksativno navedenih u ovoj zakonskoj odredbi (član 74., član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tač.1) do 3) i član 441. st. 3. i 4.), što se odnosi i na branioca okrivljenog s obzirom na ograničenje njegovih prava pravima koja u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP).

Shodno citiranim odredbama iz člana 485. stav 4. ZKP, odluka o oduzimanju imovinske koristi može biti predmet zahteva za zaštitu zakonitosti podnetog od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, jedino ako je tom odlukom povređen krivični zakon u smislu člana 439. tačka 3. ZKP, što podrazumeva postojanje meritorne odluke o oduzimanju imovinske koristi.

Prema odredbi člana 541. stav 1. ZKP, oduzimanje imovinske koristi sud može izreći u osuđujućoj presudi ili u rešenju o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja.

U konkretnom slučaju, međutim, nije reč o meritornoj odluci kojom je utvrđeno da je izvršeno određeno krivično delo i odlučeno da se od učinioca tog dela oduzme imovinska korist pribavljena izvršenjem dela, već o meri obezbeđenja koja ima za cilj stvaranje uslova da se, u slučaju donošenja meritorne odluke, od učinioca krivičnog dela može neometano oduzeti nezakonito pribavljena imovinska korist, a takva mera, kako je već rečeno, nije zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. Duška Sekulića, kao nedozvoljen odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                       Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac, s.r.                                                                            Janko Lazarević, s.r.