Prema okrivljenima je izrečena i mera bezbednosti oduzimanja predmeta krivičnog dela, bliže navedenih u izreci prvostepene presude a takođe su svaki ponaosob obavezani i na plaćanje troškova krivičnog postupka i sudskog paušala.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 224/14 od 20.02.2014. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih B.A. i S.F., a presuda Višeg suda u Čačku K br. 43/2013 od 19.11.2013. godine, potvrđena.

Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog B.A., adv. M.M., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 439. tačke 1) i 2) ZKP-a, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine obe nižestepene presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje kao i da odloži izvršenje prvostepene presude.

Nakon što je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.A., adv. M.M., u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku dostavljen javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, o kojoj nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.A., adv. M.M., u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačke 1) i 2) ZKP-a, je neosnovan.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca se navodi da u opisu radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 414. stav 1. KZ za koje je optuženi B.A. oglašen krivim napadnutim odlukama, izostaje navođenje bitnog elementa ovog krivičnog dela tj. navodi da opisani predmet dela "služi potrebama odbrane" a imajući u vidu zakonsku dispoziciju ove odredbe, i da je vrednost oduzetih stvari najmanje 15.000 dinara, te da stoga delo za koje je optuženi oglašen krivim nije krivično delo odnosno da je u konkretnom slučaju primenjen zakon koji se nije mogao primeniti i tako počinjene povrede zakona - odredbi člana 439. tač.1) i tač.2) ZKP.

Odredbom člana 414. stav 1. KZ predviđeno je da će se kaznom zatvora od šest meseci do pet godina kazniti "ko ukrade oružje, municiju, eksploziv, borbeno sredstvo ili deo borbenog sredstva koji služe potrebama odbrane". Iz navedene zakonske dispozicije krivičnog dela proizilazi da su predmet dela samo one pokretne stvari koje služe potrebama odbrane pri čemu, po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda nije od značaja da li je njihova vrednost "preko 15.000,00 dinara".

Iz pravnosnažnih presuda koje se napadaju zahtevom branioca proizilazi da je okrivljeni A. oglašen krivim što je, na štetu Vojske Srbije, "izvršio krađu oružja, borbenog sredstva i dela borbenog sredstva" i to "jednog ručnog raketnog bacača ..., kal. ... mm, fabričkog broja ..., jednog rukohvata, dva mehanizma za opaljenje, dva oslonca za rame i jedne transportne vreće kao delove navedenog borbenog sredstva" pa iako se u ovom opisu ne navodi eksplicitno da se radi o predmetima "koji služe potrebama odbrane", po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, ovo bitno obeležje i predmeta dela i samog krivičnog dela jasno proizilazi iz navedenog opisa. Naime, kada se u opisu radnje izvršenja označi i borbeno sredstvo i njegovi delovi i to ne bilo koje nego oružje u vidu ručnog raketnog bacača... i da je reč o predmetima u vlasništu Vojske Srbije, imajući u vidu da je osnovni zadatak Vojske Srbije da "brani zemlju" (član 2. stav 1. Zakona o vojsci Republike Srbije ("Službeni glasnik RS" br.116/2007, 88/2009, 101/2010) a da taj svoj zadatak odbrane zemlje Vojska Srbije izvršava upravo oružjem i borbenim sredstvima, to nema sumnje da ovi i ovakvi predmeti dela, po svojoj prirodi i nameni služe isključivo za potrebe odbrane te, u konkretnom slučaju, to i nije potrebno posebno i dodatno naglašavati u opisu radnje izvršenja.

S toga se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povrede zakona iz člana 439. tač.1) i 2) ZKP.

Nadalje se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kao osnov podnošenja zahteva ističe i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP-a, koja se prema navodima zahteva sastoji u tome da presuda ne sadrži razloge o bitnim odlučnim činjenicama koje se odnose na ispravnost odnosno neispravnost oružja koje je okrivljeni kritičnom prilikom ukrao iz objekta Vojske Srbije a koje je bilo odloženo kao „furda“. Osim toga, u zahtevu se polemiše i sa ocenom izvedenih dokaza i to službenom beleškom vojne policije od 22.07.2011. godine.

Međutim, prednjim navodima zahteva ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i ocenu izvedenih dokaza datu od strane suda te bitnu povredu krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, odnosno razloge - povredu koja odredbom člana 485. stav 4. ZPP nije predviđena kao dozvoljeni razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog odnosno njegovog branioca, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u tom delu nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 490. i člana 491. stav 1. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 121/12), doneo odluku kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP-a, u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik,                                                                            Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                            Nevenka Važić, s.r.