Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 4587/13 od 31.03.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog D.J., advokata G.K., a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 661/12 (čiji broj je pogrešno označen u pismenom otpravku presude kao „K 661/13) od 06.11.2013. godine je potvrđena.

Protiv navedenih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog D.J., advokat S.K., zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i donese presudu kojom će ukinuti pobijane odluke i predmet vratiti na ponovno suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.J., advokata S.K., je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama i u postupku koji je prethodio njihovom donošenju učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer je pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Novom Sadu zasnovana na dokazu na kojem se ne može zasnovati. Pritom kao nedozvoljen dokaz označava zapisnik o prepoznavanju lica MUP RS PU Novi Sad, Odeljenje kriminalističke policije KU 987/09 od 18.02.2009. godine ističući da prepoznavanje okrivljenog sa navedenog zapisnika nije izvršeno u smislu odredbe člana 104. ZKP koji je važio u vreme prepoznavanja, jer je oštećeni B.I. koji je na predmetnom zapisniku prepoznao okrivljenog sa 100 % - tnom sigurnošću i koji je to potvrdio u fazi istrage i na glavnom pretresu, na glavnom pretresu dana 19.03.2013. godine objasnio na koji način je izvršeno to prepoznavanje, odnosno da je policija došla kod njega u bolnicu još pre radnje prepoznavanja i tražila da opiše napadača, pa da mu je nakon nekoliko dana donela fotografiju samo okrivljenog, kada mu je rečeno „da, znamo ga, tražimo ga odavno“, te da on kritičnom prilikom u autobusu nije uspeo da vidi lice napadača, a da lice koje mu je predočeno na fotografiji, po karakteristikama nije odudaralo od lica koje je video u autobusu, te pošto mu je policija rekla da njega traže on je zaključio da je to to lice. Takođe, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da lica koja su sa okrivljenim postavljena prilikom prepoznavanja su bila mnogo starija od okrivljenog, a neka su bila i mnogo viša od njega, iako je oštećeni napadača opisao kao lice staro oko 20 godina i visine oko 180 cm. Zbog svega navedenog branilac okrivljenog smatra: da su nižestepeni sudovi izdvojili navedeni dokaz iz spisa bilo bi jasno da ne postoje drugi dokazi koji sa potpunim uverenjem ukazuju da je okrivljeni D.J. izvršilac krivičnog dela.

Odredbom člana 604. stav 1. ZKP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu ZKP) propisano je da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika (01.10.2013. godine) ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br.70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br.58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: raniji važeći ZKP).

Odredbom člana 18. stav 2. ranije važećeg ZKP je propisano da se sudske odluke ne mogu zasnovati na dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom ili su ovim zakonikom ili drugim zakonom izričito zabranjeni. Odredbom člana 104. stav 1. istog zakonika je propisano da ako je potrebno da se utvrdi da li svedok prepoznaje određena lica ili predmete koje je opisao, pokazaće mu se to lice, zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisao, odnosno taj predmet, zajedno sa predmetima iste ili slične vrste, nakon čega će se zatražiti da izjavi da li lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću ili sa određenim stepenom verovatnoće i da, u slučaju potvrdnog odgovora, na prepoznato lice ili predmet ukaže, dok je stavom 2. istog člana propisano da će se u pretkrivičnom ili prethodnom krivičnom postupku prepoznavanje lica obaviti tako da lice koje je predmet prepoznavanja ne može da vidi svedoka, niti svedok može da vidi to lice pre nego što se pristupi prepoznavanju.

Pobijanom pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu činjenično stanje je između ostalog utvrđeno na osnovu zapisnika o prepoznavanju lica MUP RS PU Novi Sad, KU 987/09 od 18.02.2009. godine, a koje prepoznavanje je izvršeno od strane oštećenog B.I., te iskaza svedoka oštećenog B.I. datog na zapisniku o saslušanju svedoka pred istražnim sudijom 04.03.2009. godine gde je svedok oštećeni potvrdio da je prilikom prepoznavanja u stanici MUP sa 100 % - tnom sigurnošću prepoznao okrivljenog D.J. kao lice koje je kritičnom prilikom pucalo u njega, kao i iskaza koji je ovaj svedok dao na zapisniku o glavnom pretresu od 16.03.2010. godine, kada je ponovio svoj iskaz dat pred istražnim sudijom i kada je izvršeno suočenje između ovog svedoka i okrivljenog, a kojom prilikom je svedok ostao pri svom ranije datom iskazu.

Iz zapisnika o prepoznavanju lica od strane B.I. MUP RS PU Novi Sad KU 987/09 od 18.02.2009. godine proizilai da je zapisnik sastavljen na osnovu člana 225. stav 2. i člana 104. ranije važećeg ZKP u prisustvu zamenika Opštinskog javnog tužioca, ovlašćenog službenog lica, oštećenog B.I. i branioca osumnjičenog, te da je branilac osumnjičenog nakon prepoznavanja stavio primedbu koja se odnosi samo na činjenicu da su lica koja su stajala sa osumnjičenim prilikom prepoznavanja po saznanju branioca policajci ili zaposleni u zgradi, a jedino je za osumnjičenog opšte poznato da je navijač „…“.

Polazeći od navedenog, po oceni ovog suda, procesna radnja prepoznavanja okrivljenog D.J. od strane oštećenog B.I., kao i forma zapisnika koji je sačinjen povodom navedenog prepoznavanja lica, izvršena je u skladu sa zakonom, odnosno u skladu sa odredbom člana 104. i odredbom člana 225. stav 2. ranije važećeg ZKP, te se ne radi o dokazu na kome se presuda ne može zasnovati, jer je pribavljen na zakonit način.

Sasvim je drugo pitanje, odnosno stvar je činjeničnog utvrđenja okolnost da li je pre radnje prepoznavanja oštećenom B.I. sugerisano, a na način kako je to navedeno u zahtevu (prikazana fotografija), i na taj način po navodima zahteva sugerisano kako da se izjasni prilikom predmetnog prepoznavanja.

U tom smislu zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se suštinski osporava činjenični zaključak suda iz pravnosnažne presude, u pogledu okolnosti koje su prethodile prepoznavanju, a u tom pogledu sud je utvrdio činjenično stanje na osnovu iskaza oštećenog B.I. datog pred istražnim sudijom 04.03.2009. godine i iskaza koji je ovaj svedok dao na glavnom pretresu 16.03.2010. godine, pritom ne prihvatajući izmenjen iskaz oštećenog u pogledu navedenih okolnosti dat na glavnom pretresu 19.03.2013. godine. Ocenjujući iskaz ovog svedoka u celini (pa i zapisnik o prepoznavanju), sud je očigledno prihvatio taj dokaz kao sam po sebi zakonit, pa su navedene tvrdnje branioca neosnovane.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovakvim osporavanjem činjeničnog zaključka suda faktički se osporava i činjenično stanje iz pravnosnažne presude (što nije zakonski osnov za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti propisan članom 485. stav 1. tačka 1) u vezi stava 4. ZKP), te se samim tim neosnovano zahtevom branioca okrivljenog ukazuje da se radi o bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno o dokazu na kome se presuda ne može zasnovati.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                           Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                        Janko Lazarević,s.r.