Protiv ove presude branilac okrivljenog advokat V.P., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači prvostepenu i drugostepenu presudu, tako što će okrivljenog osloboditi od krivične odgovornosti.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.M., Republičkom javnom tužiocu, smatrajući da prisustvo Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, zbog čega ih nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud održao je sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nije osnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da nižestepeni sudovi nisu primenili odredbu člana 23. Krivičnog zakonika, odnosno da su pogrešno primenili odredbu člana 24. KZ, jer je, prema navodima zahteva, prema utvrđenom činjeničnom stanju, okrivljeni učinio krivično delo u vreme epileptičnog napada, a prvostepeni i drugostepeni sud, i pored toga, nalaze da je okrivljeni već u trenutku otpočinjanja upravljanja svojim vozilom ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život ili telo ljudi u smislu odredbe člana 289. stav 1. KZ, s obzirom da je bio svestan da boluje od epilepsije i da mu se epileptični napad može dogoditi i pored redovnog uzimanja terapije iz čega proizlazi da je u konkretnom slučaju za krivičnu odgovornost okrivljenog primenjen član 24. KZ, odnosno da je okrivljeni sam sebe doveo u stanje neuračunljivosti. Međutim, branilac u zahtevu ukazuje da se krivična odgovornost utvrđuje prema uračunljivosti u vreme izvršenja krivičnog dela, a ne pre toga, osim ako je okrivljeni sam sebe doveo u takvo stanje, što iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se iznetim navodima zahteva branioca okrivljenog u suštini ukazuje da je okrivljeni usled epileptičnog napada, u konkretnoj situaciji prilikom izvršenja krivičnog dela bio neuračunljiv i da stoga predmetno delo okrivljenog nije krivično delo, čime se ukazuje na povredu Krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, koji predstavlja razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Apelacioni sud u Beogradu, ispitujući osnovanost izjavljene žalbe branioca okrivljenog našao je da se istom neosnovano ukazuje da je okrivljeni u konkretnoj situaciji bio neuračunljiv, iz čega proizilazi da se branilac okrivljenog u izjavljenoj žalbi protiv prvostepene presude već pozivao na povredu Krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP zbog koje je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti.

Imajući u vidu da je zahtev podnet zbog iste povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, koja je neosnovano isticana i u postupku po redovnom pravnom leku, a Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao žalbeni sud na stranama 2, 3. i 4. obrazloženja drugostepene presude i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

U vezi sa tim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da bi se navodi zahteva branioca okrivljenog u pogledu neuračunljivosti okrivljenog u vreme izvršenja krivičnog dela, eventualno, mogli prihvatiti kao osnovani, samo u situaciji da okrivljeni pre nego što je počeo da upravlja svojim putničkim vozilom nije znao da boluje od epilepsije, ili da je usled redovnog uzimanja lekova potpuno isključena mogućnost epileptičnog napada, da mu se napad dogodio prvi put i da isti nije mogao da predvidi u kom slučaju se odredba člana 24. KZ o skrivljenoj neuračunljivosti ne bi mogla primeniti.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti dalje ističe da okrivljenom nikada nije bilo zabranjeno upravljanje motornim vozilom, te da se, ako bi se prihvatilo stanovište prvostepenog i drugostepenog suda, da onaj ko boluje od epilepsije ne može upravljati vozilom i pored redovnog uzimanja terapije, onda nijednom licu koje boluje od te bolesti i redovno uzima terapiju ne bi bila izdata vozačka dozvola. Branilac uz to dovodi u pitanje svrhu izrečene mere bezbednosti okrivljenom zabrana upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od šest meseci, jer je prema navodima zahteva, neizvesno kada će se okrivljenom dogoditi epileptični napad, te postavlja pitanje koja je svrha veštačenja uračunljivosti okrivljenog kada i prvostepeni i drugostepeni sud prihvataju nalaz veštaka, ali i pored toga okrivljenog oglašavaju krivim za predmetno krivično delo. Iznetim navodima se, po nalaženju ovog suda, pravnosnažna presuda u suštini pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što ne predstavlja razlog u smislu člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen, te odbačen u smislu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                        Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                    Bata Cvetković,s.r.