Branilac okr. I.M., advokat B.M., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude Osnovnog suda u Zaječaru K 708/2013 od 01.11.2013. godine, zbog povrede zakona - član 485. stav 1. tačka 1. i stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine u celini presude Osnovnog suda u Zaječaru K 708/2013 od 01.11.2013. godine i Višeg suda u Zaječaru 4Kž. 203/14 od 03.06.2014. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okr. I.M. Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP), pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. I.M. je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, dok je u ostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branilac okr. I,M. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP u vezi sa članom 4. ZKP, članom 34. Ustava Republike Srbije i članom 4. stav 1. Protokola br. 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koje zabranjuju ponovno suđenje u istoj stvari i s tim u vezi, navodi da se u ovom slučaju radi o presuđenoj stvari pošto je okrivljeni u izvršnom postupku već kažnjen novčanom kaznom od strane Privrednog suda u Zaječaru, rešenjima tog suda Posl.br. 2I 6/2011 od 13.03.2012. godine i Posl.br. 2I 6/2011 od 16.05.2012. godine, a zbog nepotpune izjave o imovini i da je neprihvatljiv stav prvostepenog i drugostepenog suda da delo za koje je okrivljeni kažnjen u izvršnom postupku ne predstavlja kažnjivo delo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izloženi navodi zahteva nisu osnovani. Naime, pravna sigurnost u okviru kaznenog prava obezbeđuje se načelnom krivično procesnom odredbom člana 4. stav 1. ZKP, propisima Ustava RS i Konvencijskim normama na osnovu kojih je garantovano da se niko ne može ponovo kazniti za delo za koje je postupak vođen i pravnosnažno okončan, pred bilo kojim organom koji po zakonu izriče kazne.

Stoga je, nasuprot istaknutim navodima zahteva, pravilno stanovište prvostepenog suda, koje prihvata i drugostepeni sud da novčane kazne izrečene okrivljenom u izvršnom postupku, označenim rešenjima Privrednog suda u Zaječaru, predstavljaju odluke procesnog karaktera, odnosno disciplinsku meru za nepoštovanje naloga suda da u određenom roku okrivljeni podnese dokaze-isprave o stvarima i pravima iz date izjave o imovini.

Na opisani način privredni sud je sankcionisao odgovarajuće ponašanje suprotno cilju obezbeđenja procesne discipline učesnika u izvršnom postupku, dok je pobijanim pravnosnažnim presudama protiv okrivljenog pravnosnažno okončan krivični postupak zbog krivičnog dela iz člana 335. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP (po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo), navodeći da se u konkretnom slučaju nije radilo o izvođenju dokaza saslušanjem stranaka već o običnoj izjavi okrivljenog kao izvršnog dužnika, bez upozorenja da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo, da od okrivljenog nisu uzeti ni lični podaci, da druga stranka - izvršni poverilac nije bio prisutan na raspravi i da izjava koju je dao okrivljeni tom prilikom nije imala nikakvog značaja u izvršnom postupku jer je izvršni poverilac imao mogućnost da svoje potraživanje namiri iz do tada poznate imovine, pa da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da nema zakonskih elemenata krivičnog dela u pitanju.

Iako se poziva na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi, iznetim navodima zahteva branilac okrivljenog činjenice u pitanju predstavlja drugačije i suprotno od onog što je u pogledu istih sadržano u opisu dela u izreci i utvrđeno u činjeničnom stanju u obrazloženju pravnosnažne presude. Na taj način, formalno se pozivajući na pogrešnu primenu krivičnog zakona na utvrđeno činjenično stanje, branilac okrivljenog u suštini osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnoj presudi, što međutim, odredbom člana 485. stav 4. ZKP nije predviđeno kao zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, pa je zahtev u ovom delu nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar                                                                                          Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                             Bata Cvetković,s.r.