Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 618/13 od 13.11.2013. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1 321/11 od 26.02.2013. godine, ispravljena rešenjem tog suda P1 321/11 od 29.03.2013. godine.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz stava 2. tačka 12. istog člana, na koju se u reviziji ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koji nisu protivrečni stanju u spisima i izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu saradnika za carinu i transport od 28.04.2006. godine. Ovo radno mesto je kod tuženog sistematizovano sa jednim izvršiocem. U novembru 2010. godine tužilac je od strane tuženog bio upućen na obuku za poslove povraćaja plaćene carine. Tužiocu je obuka održana i završena 25.01.2011. godine. O završetku obuke za obavljanje poslova povraćaja plaćene carine, obavešten je neposredni rukovodilac tužioca S.T., a i sam tužilac je o tome obavestio svog pretpostavljenog. Posle završene obuke 25.01.2011. godine, tužilac nije otpočeo da obavlja poverene poslove i do 04.03.2011. godine nije podneo nijedan zahtev za povrat carine. Neposredni rukovodilac, saznavši da tužilac nije do 04.03.2011. godine podneo nijedan zahtev za povrat carine, u vezi toga je tog dana obavio razgovor sa tužiocem, koji je rekao da nema vremena da podnosi zahteve i da ne zna. Tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se tužilac izjasnio. Tuženi je potom 30.03.2011. godine doneo sporno rešenje o otkazu ugovora o radu na osnovu člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu u vezi sa članom 54. tačka 12. Kolektivnog ugovora tuženog.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primeni materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanje tužioca na rad i naknadu štete zbog nezakonitog otkaza.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/2009), u članu 179. propisuje da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2.); ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 3.).

Odredbom člana 54. tačka 12. Kolektivnog ugovora tuženog propisano je da je povreda radne obaveze zbog koje poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu: neizvršavanje odluke i naloga direktora ili neposrednog pretpostavljenog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac nije obavljao poslove koje su u opisu njegovog radnog mesta u vezi povrata carine za koje je prethodno bio na obuci koja je završena 25.01.2011. godine, tako da je svojom krivicom izvršio navedenu povredu radne obaveze, jer nije podneo ni jedan zahtev za povrat carine u periodu od 25.01.2011. godine do 04.03.2011. godine. Osim toga, o razlozima za neizvršavanje ovih poslova nije obavestio svog pretpostavljenog i 04.03.2011. godine se ponašao prema pretpostavljenom na način koji je tuženi ocenio kao ponašanje zbog kojeg ne može da nastavi rad kod poslodavca. Ovakvim radnjama tužioca obrazovana su oba otkazna razloga propisana članom 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, tako da je tuženi poslodavac doneo zakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, kome je prethodilo dostavljanje upozorenja o postojanju razloga za otkaz u skladu sa obavezom poslodavca koja je propisana članom 180. Zakona o radu. Kako je tužocu zakonito prestao radni odnos, nisu ispunjeni uslovi iz člana 191. Zakona o radu za vraćanje tužioca na rad i naknadu štete.

Imajući u vidu navedeno, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U reviziji tužilac ističe da je prvostepeni sud utvrdio postojanje uslova za otkaz ugovora o radu samo iz razloga koji je propisan članom 179. tačka 2. Zakona o radu, a da drugostepeni sud utvrđuje i postojanje otkaznog razloga iz tačke 3. istog člana, te da je na taj način drugostepeni sud izvršio bitnu povredu odredaba parničnog postupka. Međutim, ovi revizijski navodi nisu osnovani, obzirom da drugostepeni sud ima ovlašćenje da iz utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku izvede drugačiji pravni zaključak, tako da ovim postupanjem drugostepeni sud nije izvršio bitnu povredu odredaba parničnog postupka. Naime, u spornom rešenju je jasno navedeno da radnje tužioca u pogledu neizvršavanja poslova za povraćaj plaćene carine predstavljaju povredu radne obaveze (tačka 1.1. izreke), dok ponašanje tužioca na dan 04.03.2011. godine predstavlja nepoštovanje radne discipline (tačka 1.2. izreke), što je sve bilo predmet preispitivanja u prvostepenom postupku i o čemu je prvostepeni sud utvrđivao činjenice, na osnovu kojih je drugostepeni sud izveo svoj pravni zaključak.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

                                                                                                   Predsednik veća – sudija

                                                                                                   Vesna Popović,s.r.