U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu inkasanta. Tuženi je 14.04.2010. godine upozorio tužioca da je učinio više povreda radne obaveze u vršenju naplate putarina u otvorenom sistemu naplate suprotno propisanoj proceduri rada i dužnostima inkasanta iz Pravilnika od 14.03.2008. godine, utvrđene članom 12. tačka 4. alineja 3. Aneksa ugovora o radu. U upozorenju je navedeno da je utvrđeno da je zaposleni izvršio povredu radne obaveze na osnovu izveštaja referenta video nadzora, izveštaja o izvršenom pretresu od strane kontrolora, ličnoj izjavi tužioca i listinga naplaćenih vozila za datum 27.12.2009. godine, te fotografija. U izjašnjenju na upozorenje od 19.04.2010. godine, tužilac je između ostalog naveo da je to prva greška koju je u postupku kontrole njegovog dotadašnjeg rada utvrđeno, da je svestan svojih propusta koji mu se stavljaju na teret i svoje krivice i da nije postojala namera da učini štetu poslodavcu, niti sebi pribavi imovinsku korist i da su svi propusti posledica nepažnje, naročitog optrećenja, dekoncentracije zbog opterećujuće činjenice da zna da ga vizuelno posmatraju sve vreme dok radi. Sindikalna organizacija se na upozorenje izjasnila 14.04.2010. godine i predložila je da se tužiocu izrekne opomena. Tuženi je rešenjem od 21.04.2010. godine tužioca udaljio sa rada. Rešenjem broj 118-87 od 06.05.2010. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 03.07.2006. godine, danom dostavljanja rešenja, zbog učinjenih povreda radnih obaveza koje su navedene u upozorenju. U postupku je utvrđeno da tuženi nije dokazao da je tužilac učinio povredu radne obaveze 11.12.2009, 16.12.2009, 23.12.2009. i 27.12.2009. godine u vidu uzimanja sa stola nekoliko metalnih kovanica, stavljanja u džep jakne i napuštanja kabine, ali da tužilac jeste 27.12.2009. godine učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret time što je putarinu naplatio u dinarima za strano vozilo, a evidentirao je u evrima kao i povredu 23.03.2010. godine kada je u kaseti tužioca u postupku kontrole pronađeno 10 evra.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer je rešenje o otkazu zakonito. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilac se ponašao suprotno članu 21. tač. 4, tačka 2. tačka 2. Pravilnika o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta kojim je propisano da inkasant vrši naplatu putarine tako što prilikom dolaska vozila na naplatno mesto utvrđuje vizuelno kategoriju vozila i unosi taj podatak preko tastature u računar. Ovim Pravilnikom je propisano da ukoliko učesnik u saobraćaju ne preuzme priznanicu, da je inkasant dužan da je poništi cepanjem preko pola, a istu baci u korpu za otpatke odmah pošto vozilo prođe mehaničku barijeru, ali da u svakom slučaju to učini pre nego što dođe sledeće vozilo na naplatno mesto. Ove odredbe Pravilnika jasno propisuju proceduru, te pozivanje tužioca na uobičajenu praksu (ukoliko za strano vozilo inkasant otkuca račun u evrima, a vozač odluči da plati u dinarima) da se problem u evidentiranju i naplati rešava od strane inkasanta na takav način što inkasant otkuca novu kartu tom vozaču u evrima, a sačuva već otkucanu kartu u dinarima i tu kartu daje sledećem vozaču stranog vozila koji naiđe posle toga na naplatnu rampu i želi da kartu plati u dinarima. Opisano ponašanje je nepravilno, suprotno jasno određenom pravilu u Pravilniku, te ponašanje tužioca predstavlja povredu radne dužnosti. Tužilac je odgovoran i za drugu povredu radne dužnosti, jer se ponašao suprotno članu 13. istog Pravilnika kojim je propisano da zaposleni koji svoje radne zadatke obavljaju na mestima gde se radi sa novcem, odmah po dolasku na posao, obavezno upisuju iznos ličnog novca (brojem i slovima) u jedinstvenu „Knjigu ličnog novca“ i odlažu ga na za to predviđeno mesto. Mesto za odlaganje ličnog novca i knjige za upis – radnim nalogom određuje šef odseka ili njegov pomoćnik. Propisano je da je strogo zabranjeno da se lični novac drži van propisanog mesta. Zabranjeno je svim radnicima koji rade na naplati putarine da kao lični novac na naplatnu stanicu donose strana efektivna sredstva plaćanja. Suprotno ovim jasnim pravilima i zabranama, tužilac je 23.03.2010. godine u kasetu za odlaganje ličnih stvari, ostavio 10 evra koja je pronađena od strane komisije.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da su dve opisane povrede dovoljne za otkaz ugovora o radu po članu 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05, 61/05 i 54/09), jer je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveza koja je utvrđena opštim aktom ili ugovorom o radu.

Tužilac i u reviziji ponavlja žalbene tvrdnje o kojima se u dovoljnoj meri izjasnio apelacioni sud odgovarajući na žalbene navode. Dati su jasni razlozi zbog kojih nije prihvaćeno pravno stanovište tužioca da se radilo o jednoj produženoj povredi radne obaveze i da se sve povrede koje su tužiocu stavljene na teret moraju smatrati zbirno, a ne pojedinačno. Pravilan je zaključak drugostepenog suda, da povrede radnih obaveza koje su tužiocu stavljene na teret, predstavljaju po svom opisu i nastanku pojedinačne povrede radne obaveza koje su same za sebe dovoljne da se tužiocu otkaže ugovor o radu. Za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu dovoljno je da radnik učini i samo jednu povredu radne obaveze koja obrazuje otkazni razlog i zbog toga nisu od uticaja pitanja revidenta da li bi i tuženi samo za ove dve povrede radnih obaveza dao tužiocu otkaz ili bi mu izrekao neku drugu blažu meru. Tačno je da je tuženi tužiocu dao otkaz zbog šest povreda radnih dužnosti i da se u postupku pred sudom ispostavilo da je učinio samo dve, ali takve težine da su svaka za sebe dovoljne za otkaz ugovora o radu.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.