Vrhovni kasacioni sud je prihvatio ocenu apelacionog suda jer odluka drugostepenog suda kojim je odbijen zahtev tužioca u ovoj pravnoj stvari odstupa od ujednačene sudske prakse po pitanju objektivne odgovornosti.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, rođen 1989. godine, je kao redovan student treće godine F.s. i f.v. učestvovao u februaru mesecu 2012. godine na Kopaoniku u izvođenju redovnog nastavnog programa ''Zimske aktivnosti u prirodi sa skijanjem'', koji je organizovao tuženi fakultet. Tužilac je kao dobar skijaš (skija od svoje pete godine) bio u grupi studenata koji su skijali pod nadzorom starijih kolega. Kritičnog dana 23.02.2012. godine je zajedno sa ostalim studentima uvežbavao tehniku ''karling'' spusta i postupao u svemu po objašnjenjima i uputstvima profesora. U trenutku spuštanja niz stazu oko 15,30 časova iznenada mu je ''odletela'' skija, pao je i povredio desno rame. Asistent nije bio prisutan ali se ubrzo pojavio i sa tužiocem otišao u ambulantu. Tog dana vreme je bilo sunčano, bez vetra i padavina, staza je bila očišćena, bez leda, vreme idealno za skijanje.

Tužiocu je postavljena dijagnoza iščašenje desnog ramena, koja predstavlja tešku telesnu povredu. Izvršeno mu je nameštanje iščašenog ramena i imobilizacija, a posle njenog uklanjanja 23.03.2012. godine je upućen na rehabilitaciju. Veštačenjem u postupku je utvrđeno da je kao posledica povređivanja kod tužioca zaostalo izraženo ograničenje pokretljivosti desnog ramena, kao i njegove pojavne manifestacije i konačan stepen trajnog umanjenja životne aktivnosti od 7%. U momentu povređivanja i kasnije tužilac je trpeo fizičke bolove i strah, čija jačina i dužina trajanja su utvrđeni veštačenjem i opisani u razlozima prvostepene presude.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi odgovoran za štetu koju je pretrpeo tužilac po osnovu objektivne odgovornosti na osnovu čl. 173. i 174. ZOO, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio naknadu štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha i umanjenja životne aktivnosti.

Suprotno, drugostepeni sud je zaključio da je tužilac pao isključivo svojom krivicom odnosno da je šteta koju je pretrpeo očigledno posledica njegovog neopreznog kretanja, što tuženi koji je vršio nadzor nad sprovođenjem nastavnog programa nije mogao predvideti ili sprečiti, zbog čega je odbio tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti, propisana je odredbama čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) je objektivne prirode i počiva na uzročnosti. Šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173). Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174).

Pravilno je prvostepeni sud zaključio da pohađanje nastave u okviru programa ''Zimske aktivnosti u prirodi sa skijanjem'', i to konkretno vežbanje tehnike karling spusta, prilikom čijeg izvođenja se tužilac povredio, predstavlja aktivnost i radnju od koje potiče povećana opasnost štete odnosno povećana mogućnost povređivanja. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda skijanje u okviru zimskog nastavnog programa koje je organizovao tuženi F.s. i f.v., posebno uvežbavanjem nove tehnike skijaškog spusta, predstavlja delatnost sa povećanim rizikom za nastanak štete, pa za štetu prouzrokovanu povređivanjem studenta učesnika te aktivnosti odgovara tuženi. Zbog toga je pravilno rezonovanje prvostepenog suda da u smislu čl. 173. i 174. ZOO za štetu koju je zadobio tužilac prilikom izvođenja vežbe (tehnike ''karling'') postoji objektivna odgovornost tuženog u čijoj organizaciji i pod čijim nadzorom se ova vežba odvijala.

Tuženi nije dokazao da je šteta u celini ili delimično uzrokovana radnjom tužioca kao oštećenog ili trećeg lica, koju on nije mogao da predvidi, spreči niti otkloni, pa ne postoje okolnosti za smanjenje ili isključenje njegove odgovornosti za štetu u smislu člana 177. ZOO.

Visinu dosuđene naknade po svim vidovima nematerijalne štete prvostepeni sud je utvrdio pravilnom primenom kriterijuma iz člana 200. ZOO, imajući u vidu jačinu i dužinu trajanja fizičkih bolova i straha, te stepena umanjenja životne aktivnosti, kao i cilj kome služi naknada.

Na osnovu člana 417. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.