Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao je poslove mehaničara intervencije u Pogonu za održavanje, na osnovu Ugovora o radu od 17.03.2002. godine. Na osnovu Aneksa ugovora o radu od 15.12.2008. godine, premešten je na poslove auto - mehaničara IV kategorije, a radna obaveza tužioca, između ostalog, bila je da po obaveštenju dispečara saobraćaja, odlazi na put u slučaju kvarova određenih vozila na putevima. Rešenjem tuženog od 27.01.2012. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu, zbog težih povreda radnih obaveza utvrđenih u članu 6. st. 2. i 10. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog i u članu 20. tač. 5. i 14. Ugovora o radu, iz razloga što je dana 30.12.2011. godine uneo neistinite podatke o vremenu provedenom na službenom putu, tako što je umesto vremena polaska u 8,30 časova upisao da je krenuo na put u 7,00 časova i tako što je umesto vremena povratka sa puta u 17,23 časova upisao da se vratio u 19,30 časova. Na taj način je učinio teže povrede radnih obaveza koje su internim aktom tuženog i ugovorom o radu kvalifikovane kao nezakonito upravljanje, raspolaganje i korišćenje imovine i sredstava kao i ponašanje zaposlenog u upravljanju, raspolaganju i korišćenju imovine i sredstava koje ima i može da ima za posledicu umanjenje imovine tuženog ili protivpravno sticanje imovinske koristi ili izazivanje poremećaja u procesu rada; kao i neispravnost u radu sa prevoznim ispravama i dokumentacijom (prepravljanje, brisanje, falsifikovanje), bez obzira na vrednost. Pre donošenja osporenog rešenja, dana 16.01.2012. godine, tužilac je pismenim putem upozoren da postoje razlozi za otkaz ugovora o radu, na koje se izjasnio negirajući navode iz upozorenja, a zatraženo je i pribavljeno mišljenje sindikata.

Tokom postupka je utvrđeno da je tužilac dana 30.12.2011. godine došao na posao u 6,00 časova, u 7,00 časova dobio je nalog za intervenciju, zatim je natočio gorivo u šlep vozilo, podigao je novac za putarinu iz blagajne i preuzeo potreban alat, da bi u 8,00 časova pošao na put. Po povratku sa puta, tužilac je natočio gorivo u šlep-vozilo i u autobus na kojem je utvrđen kvar, a koji je šlep- vozilom dovezao na parking, zatim je autobus odvezao do linije za pranje, razdužio je alat, da bi u 20,00 časova izašao iz firme. Takođe, utvrđeno je da je tužilac popunio putni nalog na uobičajen način, kao što je ranije činio, unoseći u ispravu vreme početka i prestanka intervencije i da je njegov neposredni rukovodilac, kao i do tada, potpisao ovako popunjenu putnu ispravu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog na osnovu kojeg je tužiocu otkazan ugovor o radu i tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad. Po oceni prvostepenog suda, nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu, iz razloga što tužilac nije odgovoran za povredu radne ovabeze, jer tuženi internim aktima nije propisao način popunjavanja putnih isprava, niti je tužiocu i drugim zaposlenima na istim poslovima predočio da se nalog za službeno putovanje ne može popunjavati na isti način kao nalog za rad, te da kod tužioca nije postojala svest da, upisivanjem više sati u odnosu na vreme koje provodi na putu, čini povredu radne obaveze

Po nalaženju drugostepenog suda, tužilac je više godina obavljao poslove mehaničara intervencije, tako da je mogao znati način na koji se podaci unose u putnu ispravu, koja je jednostavan formular, pa kako je bio svestan nedozvoljenosti svojih radnji, postoji krivica tužioca za učinjenu povredu radne obaveze, usled čega je tužiocu zakonito otkazan ugovor o radu. Iz navedenih razloga, prvostepena presuda je preinačena i tužbeni zahtev je odbijen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u postupku pred drugostepenim sudom zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 179. tačka 2. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Povreda radne obaveze je sankcionisana otkazom ugovora o radu ukoliko je učinjena krivicom zaposlenog. Krivica podrazumeva umišljaj (direktni i eventualni) i nehat (svesni ili nesvesni). Stvarna zabluda isključuje krivicu, a postoji kada zaposleni učini povredu radne obaveze, pogrešno smatrajući da postoje okolnosti prema kojima bi, ako bi one stvarno postojale, preduzeta radnja bila dopuštena.

Pitanje stvarne zablude i osnova za isključenje krivice zaposlenog zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Dugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, bez potpunog utvrđenja činjenica koje su od značaja za pravilnu ocenu postojanje stvarne zablude odnosno bez datih razloga o tome da li je tužilac opravdano verovao da je njegova radnja dozvoljena. Naime, tužilac kao mehaničar intervencije, preduzimao je više radnji, kako pre izlaska vozila iz kruga firme, tako i po povratku sa intervencije. Obavljajući tu dužnost više godina, tužilac je na isti način popunjavao nalog za službeno putovanje, unoseći u ispravu vreme početka i završetka intervencije. Tuženi nije ukazivao tužiocu na nepravilnosti u radu, već je, naprotiv, potpisivanjem putnih naloga prihvatio ovakav način rada. Iz iznetih razloga, a radi pravilne primene materijalnog prava neophodno je utvrditi da li je tužilac, s obzirom na vrstu poslova koje obavlja i na ponašanje poslodavca u vezi izdavanja i potpisivanja putnih isprava, mogao biti svestan nedopuštenosti preduzete radnje povrede radne obaveze. Tek nakon utvrđivanja ovih činjenica je moguće izvesti zaključak o tome da li je postupao u stvarnoj zabludi, te se, za sada, ne može zaključiti da postoji krivica tužioca za povredu radne obaveze, od čega zavisi osnovanost tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo drugostepenu presudu.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

                                                                              Predsednik veća-sudija

                                                                              Milomir Nikolić,s.r.