Rešenjem Višeg suda u Beogradu P broj 49/14 od 08. maja 2014. godine, ispravljena je presuda Višeg suda u Beogradu P br.49/14 od 03.03.2014. godine, tako što je u petom stavu izreke presude u drugom redu umesto dana 12.05.2012. godine, ispravkom navedeno da treba da stoji 12.05.2011. godine, a u preostalom delu presuda je ostala neizmenjena.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 3067/14 od 18.12.2014. godine u stavu 1. odbijaju se kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P br.49/14 od 03.03.2014. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P br.49/14 od 08.05.2014. godine, u stavu prvom izreke u delu u kome je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos 238.889.118,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.03.2014. godine do isplate, zatim u stavu 2,3,4,5. i 8. izreke. Stavom 2. izreke presude, preinačuje se presuda Višeg suda u Beogradu P br.45/14 od 03.03.2014. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda P br.49/14 od 08.05.2014. godine u stavu prvom izreke, u delu u kome je tuženi obavezan da tužiocu na iznos od 238.889.118,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 12.04.2012. godine do 03.03.2014. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili revizije: Tužilac je revizijom pobijao drugostepenu presudu u delu kojim je potvrđen stav 5. i 8. izreke prvostepene presude kao i u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i delimično odbijen tužiočev zahtev za kamatu i to zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Tuženi je revizijom pobijao deo stava 1. izreke, drugostepene presude, a kojim je potvrđena prvostepena presuda u odnosu na stav 1. i 8. i to zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog, a tuženi odgovor na tužiočevu reviziju. Tuženi je po proteku zakonskog roka dostavio i dopunu revizije koja od strane ovog suda nije uzeta u razmatranje.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011 i 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je našao da su revizije neosnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 373. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 192. st.1. i 3. i člana 294. tačka 7. ZPP, na koju tužilac ukazuje u reviziji jer se iz podneska tuženog sa protivtužbom od 14.01.2014. godine koji je zaveden kao posebna parnica P br.38/14, može zaključiti da je tuženi kao vrednost predmeta spora po protivtužbi prihvatio vrednost po tužbi. Ne može se pitanje odluke suda o momentu dospelosti novčanog potraživanja smatrati bitnom povredom odredaba parničnog postupka kako to tužilac u svojoj reviziji smatra. Ne stoje ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi sa članom 386. i 396. ZPP, na koje ukazuje tuženi u svojoj reviziji jer je drugostepeni sud odlučujući o žalbi ispitao prvostepenu presudu, ocenio žalbene navode i nakon svega toga doneo odluku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su 15.10.1991. godine, zaključile osam ugovora o kupoprodaji i to tri stana, dva poslovna prostora, dva lokala i magacina koji se nalaze u B. u ulici …, „…“, treća faza. Stanovi su kupljeni u fazi izgradnje, a tužilac je 16.10.1991. godine, isplatio ukupnu kupoprodajnu cenu a obaveza tuženog po zaključenim ugovorima je bila da po završenoj izgradnji objekta kupljene nepokretnosti preda tužiocu u posed zajedno sa dokumentacijom. Početak radova na izgradnji objekta i stanova je ugovoren za oktobar 1991. godine, a kao orijentacioni rok za završetak je ugovoren oktobar 1992. godine. Međutim, tuženi nije pribavio građevinsku dozvolu za gradnju ovog stambenog objekta, gradnju objekta je započeo 1992. godine i ozidao objekat koji se sastoji od podruma, prizemlja, šest spratova, potkrovlja i tavana, a radove je obustavio 2005. godine od kada se tužilac nalazi u posedu jednog dela. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P br.5246/00 od 13.05.2004. godine i presudom Vrhovnog suda Srbije, Rev 1784/05 od 23.11.2006. godine, odbijen je kao neosnovan zahtev ovde tužioca da se utvrdi da je vlasnik nepokretnosti kupljenih na lokaciji …, treća faza, …, a tuženi obavezan da tužiocu odmah nakon izgradnje i pribavljanja potrebne dokumentacije preda u posed nepokretnosti koje su bile predmet kupoprodajnih ugovora zaključenih između parničnih stranaka. Tuženi do danas nije postupio po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Prvog opštinskog suda u Beogradu P br.5246/00 od 13.05.2004. godine, pa se tužilac tokom ovog postupka izjasnio da su, budući da je nastupila nemogućnost ispunjenja ugovorne obaveze, podnošenjem tužbe ugovori o kupoprodaji spornih nepokretnosti između parničnih stranaka smatraju raskinutim. Veštačenjem u toku postupka utvrđena je tržišna vrednost ugovorenih nepokretnosti na dan veštačenja na iznos od 238.889.118,00 dinara.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu isplati tržišnu vrednost ugovorenih radova sa kamatom od momenta veštačenja a odbio zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu tuženi na ime dela kupoprodajne cene preda u posed izgrađeni objekat. Takođe je sud usvojio protivtužbeni zahtev tuženog i utvrdio da su ugovori o kupoprodaji nepokretnosti raskinuti 12.05.2011. godine (podnošenjem tužiočeve tužbe). Drugostepeni sud je prihvatio stav prvostepenog suda osim u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu i to zbog toga što drugostepeni sud smatra da tužiocu na utvrđeni iznos ne teče zakonska zatezna kamata od momenta veštačenja već od momenta prvostepenog presuđenja te je u tom smislu preinačena prvostepena presuda i za deo kamate tužiočev tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Kod nesporne činjenice da su kupoprodajni ugovori između tužioca kao kupca i tuženog kao prodavca raskinuti zbog neispunjenja od strane tuženog, ali da tužilac od ranije poseduje pravnosnažnu sudsku presudu kojom je tuženi obavezan da te iste ugovore ispuni, odnosno tužiocu preda nepokretnosti, tužilac kroz ovu parnicu odustajući od izvršenja pravnosnažne presude traži da mu tuženi isplati sadašnju vrednost nepokretnosti koje je kupio od tuženog po ugovorima koji su raskinuti. Tuženi svojom protivtužbom, uz nesporno prihvatanje da se utvrdi da su ugovori raskinuti, traži i da se utvrdi da su oni raskinuti momentom podnošenja tužiočeve tužbe – 12.05.2011. godine. Upravo u tome je pravni interes tuženog za protivtužbu, te otuda nisu prihvatljive tvrdnje iz tužiočeve revizije da tuženi i nema pravni interes za protivtužbu. Time što i u reviziji tužilac tvrdi da ugovori nisu raskinuti podnošenjem njegove tužbe nego protivtužbe od strane tuženog 14.01.2014. godine, jasno je da među njima postoji spor o momentu raskida ugovora a time i pravni interes da se taj momenat utvrdi. S obzirom da tužilac poseduje pravnosnažnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu broj 5246/00 a koja je postala pravnosnažna odlukom Okružnog suda u Beogradu od 30.12.2004. godine i to u delu obaveze tuženog da tužiocu preda nepokretnosti koje su bile predmet kupoprodaje, zbog proteka zakonskog roka od deset godina za izvršenje po pravnosnažnoj sudskoj odluci, tužilac više nije ni mogao da traži prinudno izvršenje svoje odluke, što znači da ta presuda više nije smetnja da se spor među strankama reši kroz pravne posledice raskida ugovora zbog neispunjenja jedne strane. Dakle, pravilna primena materijalnog prava i zahteva da se spor reši kroz pomenuti pravni institut bez obzira što u konkretnom slučaju samo tužilac od tuženog potražuje vraćanje datog a tuženi takav zahtev prema tužiocu nema iako je među strankama nesporno da je tužilac u posedu dela nepokretnosti koje su bile predmet kupoprodaje u stepenu njihove završenosti. Međutim, upravo navedeno, tj. činjenica da je tužilac u vreme kada je podneo tužbu još mogao da traži ispunjenje ugovora kroz izvršenje pravnosnažne presude ili da na osnovu člana 128. ZOO, raskine ugovore i traži štetu, a on se opredelio za raskid, znači da se i momenat podnošenja njegove tužbe mora smatrati kao momenat raskida ugovora. Otuda su pravilne odluke nižestepenih sudova u tom delu a tužiočeva revizija neosnovana.

Odredbom člana 132. ZOO, regulisano je dejstvo raskida ugovora. Tužilac, čiji tužbeni zahtev proističe iz te zakonske odredbe ima pravo na vraćanje datog, na kamatu od dana isplate, na naknadu štete i na naknadu koristi koju je u međuvremenu tuženi eventualno ostvario. Nema zakonskih smetnji da tužilac sve to potražuje kroz jedinstveni iznos kao što je on u ovoj parnici uradio. S obzirom da je isplata kupoprodajne cene izvršena 1991. godine, dakle u vreme visoke inflacije što je opšte poznata činjenica, ta okolnost se mora imati u vidu i prilikom utvrđivanja tužiočevih prava koja mu daje pomenuta zakonska odredba. Visoka inflacija, čija je posledica obezvređivanje novca, daje tužiocu pravo da valorizuje iznos koji je isplatio i to od isplate do presuđenja, i daje mu pravo na kamatu od valorizacije. Saglasno načelu jednakih vrednosti uzajmanih davanja iz člana 15. ZOO, tužilac se mora dovesti u situaciju da dobije onoliku novčanu protivvrednost koja bi mu omogućila da u vreme donošenja sudske odluke sebi nabavi stvar koja je bila predmet ugovora.

Veštačenjem u postupku utvrđen je iznos za koji bi tužilac mogao da kupi nepokretnosti u obimu i stanju kako je bilo ugovoreno i to na dan veštačenja 12.04.2012. godine. Otuda proizilazi da su u datoj situaciji nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo kada su se odlučili da na taj način reše pitanje dejstva raskida ugovora među strankama. Jasno je da tužilac upravo zbog izvršene valorizacije nema pravo na kamatu od uplate kupoprodajne cene. Sa druge strane, tuženi ne može revizijom pobijati utvrđeni iznos ne samo zato što je to činjenično pitanje nego i zbog toga što je u situaciji kada je od veštačenja do utvrđenja proteklo skoro dve godine mogao da upravo zbog tog proteka vremena traži novo veštačenje što on nije uradio.

Tužilac revizijom neosnovano pobija stav drugostepenog suda da mu na utvrđeni iznos pripada kamata od presuđenja a ne od veštačenja. Naime, sva potraživanja koja mu daju članovi 138. i 132. ZOO, tužilac je postavio kroz jedinstveni iznos što znači da taj iznos u sebi sadrži i štetu, bez obzira da li je ona potpuna ili delimična. Samim tim, po članu 189. stav 2. ZOO, iznos se mora svesti na momenat presuđenja, pa se i trenutak izvršene valorizacije poklapa sa momentom presuđenja. Tužilac je kao i tuženi zbog proteka vremena od veštačenja do presuđenja mogao da traži novo veštačenje što ni on nije uradio. Kamata je po svojoj pravnoj prirodi korist od novca, odnosno šteta zbog nemogućnosti njegovog korišćenja što znači da ona nema za cilj da zaštiti vrednost supstance.

Kako se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, revizije stranaka su odbijene kao neosnovane na osnovu člana 405. stav 1. ZOO.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.