Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da Republičkom fondu zdravstvenog osiguranja na ime i u korist tužioca uplati doprinose za zdravstveno osiguranje za period 23.02.2009. godine do vraćanja tužioca na rad. Stavom šestim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 103.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5219/13 od 07.05.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o njoj odlučuje i kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11).

Rešenjem R4 64/14 od 27.08.2014. godine Apelacioni sud u Beogradu je ocenio reviziju tužioca nedopuštenom primenom člana 395. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09).

Protiv navedenog rešenja tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz razloga koji upućuju na bitnu povredu odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje na osnovu člana 386. u vezi člana 402. i 404. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ovog zakona, i utvrdio da je žalba tužioca osnovana.

U postupku pred apelacionim sudom učinjena je bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je ovaj sud nepravilno primenio odredbu člana 506. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

U konkretnom slučaju, tužba radi poništaja ugovora o radu, vraćanja na rad i naknade štete podneta je 12.03.2009. godine. Apelacioni sud u Beogradu je 08.12.2012. godine doneo rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu i postupak vratio na ponovno suđenje.

Prema članu 506. stav 1. važećeg ZPP postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovešće se po odredbama prethodnog Zakona o parničnom postupku, a u stavu 2. istog člana je navedeno ako je u postupcima iz stava 1. posle stupanja ovog zakona presuda odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak će se sprovesti po odredbama ovog zakona.

S obzirom da je prvostepena presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu 08.12.2012. godine, a važeći ZPP je stupio na snagu 01. februara 2012. godine, u konkretnom slučaju je apelacioni sud morao da primeni taj zakon.

Međutim, apelacioni sud je doneo pobijano rešenje pogrešnom primenom odredbe člana 395. ranije važećeg ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09). Pri tome nije bilo potrebe ni za ocenu uslova za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. važećeg ZPP.

Kako je predmet tužbenog zahteva poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, revizija je dozvoljena prema članu 441. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11), kojim je predviđeno da je revizija uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Na osnovu člana 401. tačka 3. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke i ukinuto rešenje Apelacionog suda u Beogradu, bez potrebe vraćanja na ponovni postupak.

Ispitujući pobijanu presudu povodom redovne i dozvoljene revizije na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu konduktera, sve do 23.02.2009. godine kada mu je rešenjem tuženog od 23.02.2009. godine otkazan ugovor o radu, jer je svojom krivicom učinio povrede radne obaveze predviđene članom 106. stav 2. PKU tuženog. Navedene povrede radne obaveze sastoje se u tome što 08.02.2009. godine, u autobusu na liniji L.-B., putnici D.F. nije izdao putnu kartu, zatim što istog dana nije „spustio“ brojeve 17 prodatih karata u kontrolni list i što većinu prodatih karata nije jasno overio pečatom, na nekim prodatim kartama nije jasno otisnuo datum, pravac i zonu u kojoj je karta prodata, na nekim nije jasno utisnuo više podataka, a na nekim je pogrešno upisao pravac, iako je imao dovoljno vremena da to uradi, s obzirom da se od trenutka polaska autobusa iz L. do ulaska kontrole u mestu B., putuje oko 30 minuta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

U konkretnom slučaju, tužilac se tereti za povrede radnih obaveza iz člana 106. st. 1. i 2. tač. 21, 28. i 29. PKU tuženog, kojim je predviđeno da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i kolektivnim ugovorom. Otkaz ugovora iz ovog člana primenjivaće se i u sledećim slučajevima: postupanje protivno zakonu i drugim pravnim aktima (tačka 21), prepravljanje ili brisanje ili netačno ispisivanje voznih karata ili druge dokumentacije u vezi naplaćivanja usluga (tačka 28), neizdavanje karata, odnosno računa, ili nevraćanje kusura (tačka 29).

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac učinio povredu radne obaveze iz člana 106. stav 2. PKU tuženog, jer putnici D.F. nije izdao putnu kartu (tačka 29.), nije „spustio“ brojeve 17 prodatih karata u kontrolni list, (tačka 21.) i što većinu prodatih karata nije jasno overio pečatom, na nekim prodatim kartama nije jasno utisnuo datum, pravac i zonu u kojoj je karta prodata, na nekim nije jasno utisnuto više podataka, a na nekim je pogrešno utisnuo pravac (tačka 28.), pa je pravilan zaključak sudova da u radnjama tužioca ima povreda radnih obaveza koje su mu stavljene na teret i da je rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zakonito.

Kako je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, pravilno su odbijeni i ostali zahtevi tužioca. Tuženi je u smislu člana 180. Zakona o radu tužioca upozorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i ostavio mu rok za izjašnjenje i ovo upozorenje dostavio na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član (član 181. istog zakona).

Navodima revizije kojima se ukazuje da sudovi nisu pravilno ocenili iskaze saslušanih svedoka, pobija se utvrđeno činjenično stanje što u postupku po reviziji nije dozvoljeno u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.