Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12. navedenog člana, na koju se revizijom ukazuje, jer je pobijana presuda jasna, razumljiva, neprotivrečna izvedenim dokazima i može se sa sigurnošću ispitati. Drugostepeni sud je ocenio relevantne žalbene navode i pred tim sudom nije počinjena povreda postupka iz člana 372. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog, tužilac D.I. na poslovima čuvara, a tužilac Z.M. na poslovima viljuškarista druge grupe. Upravni odbor tuženog je 18.07.2003. godine usvojio Program ekonomsko-organizacionih promena radi unapređenja ekonomije poslovanja. Na osnovu ovog akta tuženi je doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta br. 16 od 21.07.2003. godine. Odredbom člana 9/1 izmenjenog Pravilnika, broj izvršilaca za radno mesto pod šifrom 2060 – viljuškarista druge grupe smanjen je sa šest na tri, a za radno mesto pod šifrom 5010 – čuvar sa četiri na jedan, dok je članom 3. propisano da ovaj Pravilnik stupa na snagu odmah po objavljivanju. Posle toga, tuženi je 25.07.2003. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih sa spiskom zaposlenih koji su višak, njih 45, među njima su i tužioci. Spornim rešenjima od 25.07.2003. godine tuženi je otkazao ugovor o radu tužiocima zbog prestanka potrebe za njihovim radom na osnovu člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu uz isplatu otpremnine (umanjene za kreditna zaduženja tužilaca) koja je tužiocima isplaćena 28.07.2003. godine, kada im je prestao radni odnos. U Pravilniku o sistematizaciji tuženog br. 14 od 13.12.2002. godine, utvrđeni su poslovi viljuškarista druge grupe pod šifrom 2060 i poslovi čuvar pod šifrom 5010, a broj izvršilaca nije bio utvrđen već je zavisio od potreba procesa rada. U vreme donošenja spornih rešenja na poslovima čuvara radila su četiri izvršioca, a tri su proglašena za višak, a na poslovima viljuškariste druge grupe radilo je šest izvršilaca, a tri su proglašena za višak. Odlukom Ustavnog suda U 77/08 od 30.12.2008. godine utvrđeno je da odredba člana 3. Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta br. 16 od 21.07.2003. godine, kojom je propisano da Pravilnik stupa na snagu odmah po objavljivanju, nije u saglasnosti sa Ustavom.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca D.I. i Z.M., a drugostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan pa ga je usvojio i poništio sporna rešenja od 25.07.2003. godine i obavezao tuženog da tužioce vrati na rad. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno odlučivanje drugostepenog suda u konkretnoj pravnoj situaciji, jer je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 71/01), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla, a procedura proglašenja viška zaposlenih uz donošenje programa rešavanja viška zaposlenih propisana je u odredbama članova 114-119. Zakona o radu.

Za pravilnu primenu otkaznog razloga iz člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu, potrebno je da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, prestala potreba za obavljanjem određenog posla, pa se ugovor o radu otkazuje zbog prestanka potrebe za obavljanjem posla koji je zaposleni obavljao u vreme otkaza. U konkretnom slučaju tužioci su obavljali poslove čuvara i viljuškariste druge grupe na kojima je radilo više zaposlenih, a tuženi je promenu (tehnološka, ekonomska ili organizaciona) koja je osnov za prestanak potrebe za određenim poslom iskazao kroz Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta od 21.07.2003. godine, kojim je smanjen broj izvršilaca na ovim radnim mestima, pa je utvrđeno da su tužioci među zaposlenima koji su višak i spornim rešenjima od 25.07.2003. godine otkazan im je ugovor o radu. Međutim, s obzirom da je Ustavni sud odlukom od 30.12.2008. godine utvrdio da nije saglasna sa Ustavom odredba člana 3. navedenog Pravilnika, kojom je propisano da Pravilnik stupa na snagu odmah po objavljivanju, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da u vreme donošenja spornih rešenja taj Pravilnik nije bio stupio na pravnu snagu, pa se nije mogla primeniti ni njegova odredba o smanjenju broja izvršilaca na poslovima čuvara i viljuškariste druge grupe. Odluka Ustavnog suda je relevantna za razrešenje ovog spornog odnosa s obzirom je članom 60. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11, 18/13), propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravosnažno rešeni.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da protivpravno postupanje tuženog u postupku koji je prethodio proglašenju tužilaca za višak zaposlenih vodi oceni o nezakonitosti spornih rešenja od 25.07.2003. godine.

Osim toga, drugostepeni sud je našao da su sporna rešenja nezakonita i iz razloga što je tuženi tužiocima isplatio umanjenu otpremninu zbog njihovog kreditnog zaduženja za registraciju vozila (D.I.) i po osnovu stambenog kredita (Z.M.). Vrhovni kasacioni sud je našao da je pogrešna ocena drugostepenog suda o značaju ovih okolnosti (isplata umanjene otpremnine) na zakonitost spornih rešenja. Naime, isplata otpremnine je uslov zakonitosti otkaza ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog, međutim, kada poslodavac isplati otpremninu u novčanom iznosu za koji smatra da pripada zaposlenom, samo okolnost da je pogrešno utvrđena visina otpremnine, nije razlog za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, već zaposleni može ostvariti pravo na pripadajuću otpremninu, nezavisno od toga da li je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito i da li je zaposleni uopšte vodio postupak za poništaj tog rešenja. Iako u konkretnom slučaju Vrhovni kasacioni sud prihvata ocenu drugostepenog suda da je tuženi bez pravnog osnova umanjio obračunatu otpremninu tužiocima, to je irelevantno za ocenu zakonitosti spornih rešenja.

Kako je tuženi u konkretnom slučaju nepravilno primenio otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu, pravilno je drugostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužilaca i poništio kao nezakonita rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu. Budući da je otkaz dat tužiocima nezakonit, pravilno je drugostepeni sud na osnovu člana 108. stav 1. Zakona o radu obavezao tuženog da tužioce vrati na rad.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.