Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilji je, kao zaposlenoj na poslovima smenskog tehnologa sa VII stepenom stručne spreme, rešenjem tuženog od 02.09.2010. godine otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je odlukom o višku zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenja obima poslova prestala potreba za radom tužilje. Takođe je utvrđeno da nije bilo mogućnosti da se tužilji obezbedi premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija, dokvalifikacija i druga prava prava predviđena zakonom. Istog meseca Koncern S.M., u okviru koga posluje tuženi, raspisao je oglas za radno mesto prehrambeni tehnolog u proizvodnji za pet izvršilaca sa uslovima za kandidate da su bez radnog iskustva, sa završenim tehnološkim fakultetom - VII stepenom stručne spreme i dodatnim uslovima, a radi edukacije i stručnog usavršavanja. Tužilja se nakon objavljenog oglasa obratila direktoru Kompanije T. AD u G.M., koji je većinski vlasnik kapitala tuženog i posluje u okviru navedenog Koncerna, radi raspoređivanja na radno mesto za koje je predviđena njena stručna sprema u Kompaniji T. AD u G.M.. Povodom objavljenog oglasa tužilja nije konkurisala, budući da nije ispunjavala uslove konkursa, jer nije bila bez radnog iskustva. Nakon otkazivanja ugovora o radu tužilji, tuženi nije na to radno mesto zaposlio novog izvršioca, već je posao smenskog tehnologa nastavio da obavlja samo jedan izvršilac.

Tuženi nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih u smislu člana 153. Zakona o radu, jer je odlukom direktora tuženog od 01.09.2010. godine utvrđen višak od 4 zaposlenih, a do dana donošenja ove odluke kod tuženog je bilo ukupno 65 zaposlenih. U trenutku kada je tužilji prestao radni odnos kod tuženog su postojala 2 izvršioca na poslovima smenskog tehnologa, pa je tuženi odlučio da tužilji prestane radni odnos na osnovu obrazložene ocene direktora. Dalje je utvrđeno da je tužilja od 2007. godine do prestanka rada bila imenovana za vođu tima koji je radio na implementaciji HACCP sistema standarda kod tuženog. Godinu dana pre oglašenja tehnološkim viškom - u septembru 2009. godine tužilja je usmeno tražila od direktora tuženog da bude razrešena ove funkcije, ali direktor tuženog nije postupio po zahtevu tužilje jer je smatrao da nema opravdanih razloga da ne vrši tu funciju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje i poništili kao nezakonito rešenje kojim joj je otkazan ugovor o radu.

Članom 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... ) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi u obrazloženju osporenog rešenja samo citirao navedenu zakonsku odredbu, ne navodeći bliže u čemu se sastoje ekonomske i organizacione promene kod tuženog koje su uslovile donošenje osporenog rešenja, te ukoliko je do tih promena zaista i došlo kako je od dva izvršioca na istim poslovima tužilja određena kao zaposleni za čijim radom je prestala potreba, kao i da li je tuženi preduzeo određene mere ili pokušao da tužilji obezbedi obavljanje drugih poslova. Dakle, tuženi u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja, kao ni u toku postupka pred sudovima, nije pružio verodostojne dokaze iz kojih bi se sa sigurnošću moglo utvrditi postojanje otkaznog razloga. Na istom radnom mestu bio je zaposlen još jedan izvršilac, pa je nejasno na osnovu kojih kriterijuma je baš tužilja oglašena tehnološkim viškom, jer je izostala ocena rada tog drugog izvršioca. Po izjavi direktora tuženog, tužilja je bila odličan radnik, ali joj je zamereno što nije prihvatila dalji rad kao rukovodilac tima za uvođenje novog standarda. U slučaju da je tužilja zaista samoinicijativno prestala da vrši funkciju vođe tima HACCP, direktor tuženog je imao mogućnost da pokrene postupak zbog povrede radne discipline. Prema navodima direktora prilikom donošenja osporenog rešenja nije korišćen nikakav drugi kriterijum, osim njegovog mišljenja o radu tužilje koje se odnosilo na opisano odbijanje radnih obaveza (o čemu ne postoje odgovarajući dokazi) i to je bilo jedini razlog zbog kog je odlučio da ona bude oglašena tehnološkim viškom, a ne druga koleginica, koja je bila izvršilac na istim poslovima. Ponašanje tužilje koje je tuženi imao u vidu kod utvrđivanja viška zaposlenih ne predstavlja ni kriterijum, a ni razlog za otkaz propisan u članu 179. tačka 9. Zakona o radu, već je potencijalno mogao poslužiti kao osnov za primenu člana 179. tačka 2. i 3. istog zakona.

Iz svega navedenog proizilazi da je tužilji dat otkaz ugovora o radu protivno zakonskim odredbama, jer tuženi nije dokazao na osnovu kojih kriterijuma je utvrđen višak zaposlenih, što bitno utiče na zakonitost donetih odluka i datog otkaza. Pri tome je teret dokazivanja o suprotnom u smislu odredbe člana 231. ZPP bio na tuženom. Zato su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonito rešenje o otkazu o radu tužilji, jer nisu bili ispunjeni uslovi predviđeni članom 179. tačka 9. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

                                                                             Predsednik veća - sudija

                                                                             Ljubica Milutinović, s.r.