- juni 2007. godine, 14.989,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2007. godine pa do isplate;

- juli 2007. godine, 14.989,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.08.2007. godine pa do isplate;

- avgust 2007. godine, 14.989,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2007. godine pa do isplate;

- septembar 2007. godine, 15.620,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.10.2007. godine pa do isplate;

- oktobar 2007. godine, 15.620,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.11.2007. godine pa do isplate;

- novembar 2007. godine, 15.620,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2007. godine pa do isplate;

- decembar 2007. godine, 15.620,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2008. godine pa do isplate;

- januar 2008. godine, 15.673,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2008. godine pa do isplate;

- februar 2008. godine, 15.673,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2008. godine pa do isplate;

- mart 2008. godine, 15.673,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.04.2008. godine pa do isplate;

- april 2008. godine, 16.144,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.05.2008. godine pa do isplate;

- maj 2008. godine, 16.144,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.06.2008. godine pa do isplate;

- jun 2008. godine, 16.144,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2008. godine pa do isplate;

- juli 2008. godine, 16.144,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.08.2008. godine pa do isplate;

- avgust 2008. godine, 16.144,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2008. godine pa do isplate;

- septembar 2008. godine, 16.949,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.10.2008. godine pa do isplate;

- oktobar 2008. godine, 16.949,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.11.2008. godine pa do isplate;

- novembar 2008. godine, 16.949,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2008. godine pa do isplate;

- decembar 2008. godine, 16.949,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2009. godine pa do isplate;

- januar 2009. godine, 17.009,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2009. godine pa do isplate;

- februar 2009. godine, 17.009,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2009. godine pa do isplate;

- mart 2009. godine, 17.009,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.04.2009. godine pa do isplate;

- april 2009. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.05.2009. godine pa do isplate;

- maj 2009. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.06.2009. godine pa do isplate;

- juni 2009. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2009. godine pa do isplate;

- juli 2009. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.08.2009. godine pa do isplate;

- avgust 2009. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2009. godine pa do isplate;

- septembar 2009. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.10.2009. godine pa do isplate;

- oktobar 2009. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.11.2009. godine pa do isplate;

- novembar 2009. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2009. godine pa do isplate;

- decembar 2009. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.01.2010. godine pa do isplate;

- januar 2010. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2010. godine pa do isplate;

- februar 2010. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2010. godine pa do isplate;

- mart 2010. godine, 17.069,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.04.2010. godine pa do isplate;

- april 2010. godine, 17.128,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.05.2010. godine pa do isplate;

- maj 2010. godine, 17.128,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.06.2010. godine pa do isplate;

- juni 2010. godine, 17.128,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2010. godine pa do isplate;

- juli 2010. godine, 17.128,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.08.2010. godine pa do isplate;

- avgust 2010. godine, 17.128,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2010. godine pa do isplate;

- septembar 2010. godine, 17.128,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.10.2010. godine pa do isplate;

- oktobar 2010. godine, 17.128,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.11.2010. godine pa do isplate;

- novembar 2010. godine, 17.128,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2010. godine pa do isplate;

- decembar 2010. godine, 17.530,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2011. godine pa do isplate; i

- januar 2011. godine, 7.512,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2011. godine pa do isplate.

OBAVEZUJE SE tužena da uplati za tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, Filijala Šabac, na navedene iznose razlike plate iz stava prvog izreke presude.

OBAVEZUJE SE tužena da naknadi tužiocu troškove postupka od 240.595,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.05.2015. godine pa do isplate, dok se u preostalom delu odbija zahtev tužioca za naknadu troškova postupka od dosuđenog iznosa pa do traženih 309.714,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Šapcu, presudom P1 190/12 od 28.01.2013. godine, odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena da isplati tužiocu na ime razlike plate određene novčane mesečne iznose, za 2007, 2008, 2009, 2010. i januar 2011. godine, sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u stavu prvom izreke presude). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena da uplati za tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, Filijala Šabac, na tražene iznose razlike plate iz stava prvog izreke presude (stav drugi izreke presude). Obavezao je tužioca da naknadi tuženoj troškove postupka od 33.750,00 dinara, dok je odbio kao neosnovan zahtev tužene preko dosuđenog iznosa pa do traženih 45.000,00 dinara (stav treći izreke presude).

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 2383/13 od 10.07.2014. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Šapcu P1 190/12 od 28.01.2013. godine, u stavu prvom, drugom i obavezujućem delu stava trećeg izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u ime tužioca, reviziju je blagovremeno izjavio njegov punomoćnik, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, kao izuzetno dozvoljenu reviziju, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Apelacioni sud u Beogradu, rešenjem R4 89/14 od 30.10.2014. godine, predložio je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 2. ovog ZPP i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14) (Apelacioni sud u Beogradu, rešenjem Gž1 2495/12 od 30.11.2012. godine, ukinuo je presudu Osnovnog suda u Šapcu P1 338/11 od 22.02.2012. godine i predmet u ukinutom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je pobijana presuda doneta posle 31.05.2014. godine, kada su stupile na snagu izmene Zakona o parničnom postupku -„Sl. glasnik RS“, broj 55/14), ocenio da je radi ujednačavanja sudske prakse, revizija tužioca izuzetno dozvoljena (bez obzira na predlog Apelacionog suda u Beogradu), s obzirom na stav Vrhovnog kasacionog suda izražen u odlukama - rešenje Rž 119/2014, Rev2 811/2014 od 01.10.2014. godine i rešenje Rev2 983/2012 od 26.09.2013. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. ZPP, pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene i rešenjem broj 120-02-1/17-07-03 od 19.02.2007. godine, kao državni službenik raspoređen na radno mesto … Kazneno-popravnog zavoda u Šapcu, koje je razvrstano u zvanje višeg savetnika i određena šesta platna grupa, četvrti platni razred i koeficijent za obračun i isplatu plate počev od 01.01.2007. godine u visini od 4,58, koja se uvećava za 10% na osnovu staža osiguranja, a koji se računa sa uvećanim trajanjem i utvrđeno da tužiocu pripada i dodatak na platu za svaku punu godinu rada ostvarenog u radnom odnosu u iznosu od 0,4% od osnovice srazmerno vremenu provedenom na radu. Rešenjem tužene broj 112-01-4/03-2011-03 od 25.01.2011. godine, tužiocu je utvrđen koeficijent za obračun i isplatu plate na radnom mestu … Kazneno-popravnog zavoda u Šapcu, počev od 14.01.2011. godine, u visini od 4,58 koji se uvećava za 30% na osnovu staža osiguranja, a koji se računa sa uvećanim trajanjem i utvrđeno pravo na dodatak na platu za svaku punu godinu rada ostvarenog u radnom odnosu, kao i u prethodnom rešenju. Tužilac se 04.07.2011. godine, pre podnošenja tužbe (28.09.2011. godine), obratio tuženoj sa predlogom radi isplate razlike plate i otklanjanja posledice primenom pojedinačnog akta. Tužena nije postupila po tom predlogu i nije otklonila posledice primene pojedinačnog akta. Tužilac nije pokrenuo upravni spor zbog ćutanja uprave pred Upravnim sudom u smislu člana 15. a u vezi člana 19. Zakona o upravnim sporovima, kao i odredbe člana 198. stav 2. Ustava Republike Srbije, i na taj način nije izdejstvovao da se otklone posledice primene pojedinačnog akta u smislu člana 61. Zakona o Ustavnom sudu, jer Ustavni sud nije odredio način na koji će se otkloniti posledice nastale usled primene pojedinačnog akta. Kako je rešenje od 19.02.2007. godine postalo pravnosnažno i izvršno, tužiocu je na osnovu takvog rešenja obračunata i isplaćena plata za sporni period.

Prvostepeni sud je utvrdio i da iz obračuna Kazneno-popravnog zavoda u Šapcu od 25.01.2012. godine proizilazi da razlika između plate obračunate po koeficijentu 5,04 po rešenju od 19.02.2007. godine i plate obračunate po koeficijentu 5,96 po rešenju od 25.01.2011. godine, iznosi i to za 2007. godinu za januar, februar i mart po 14.525,00 dinara, za april, maj, jun, jul i avgust po 14.989,00 dinara, za septembar, oktobar, novembar i decembar po 15.620,00 dinara, za 2008. godinu za januar, februar i mart po 15.673,00 dinara, za april, maj, jun, jul i avgust po 16.144,00 dinara, za septembar, oktobar, novembar i decembar po 16.949,00 dinara, za 2009. godinu za januar, februar i mart po 17.009,00 dinara, za april, maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar po 17.069,00 dinara, za 2010. godinu za januar, februar i mart po 17.069,00 dinara, za april, maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar i novembar po 17.128,00 dinara, za decembar 17.513,00 dinara i za januar 2011. godine od 01. do 14. januara 7.512,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca, uz zaključak, da je tužiocu isplata u spornom periodu vršena u skladu sa rešenjem koje je doneto na osnovu propisa važećih u vreme njegovog donošenja i da je ono kao pravnosnažni pojedinačni akt izvršno do 14.01.2011. godine, kada je i objavljena odluka Ustavnog suda IU 63/07 od 18.11.2010. godine („Sl. glasnik RS“, broj 1 od 14.01.2011. godine), pa pošto tužilac nije poništio rešenje u zakonskoj proceduri, propisanoj za otklanjanje posledica norme Uredbe nesaglasne sa Ustavom i zakonom, on ne može tražiti ni otklanjanje posledica donetih u njihovoj primeni do 14.01.2011. godine.

Ovakav zaključak se ne može prihvatiti kao pravilan, zbog čega se osnovano i reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, na koji zakonski razlog ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Odredbom člana 262. stav 2. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Sl. glasnik RS“, broj 85/05), bilo je propisano, da, lice kome se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem plata se, srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja, uvećava do 30% od plate koja je zakonom utvrđena za odgovarajuću platnu grupu.

Odredbom člana 263. stav 1. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Sl. glasnik RS“, broj 85/05 i 72/09), propisano je da, direktoru Uprave i zaposlenima staž osiguranja može se računati u uvećanom trajanju, tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše do 16 meseci staža osiguranja. Odredbom stava 2. ovog člana, da, licima iz stava 1. ovog člana koeficijenat se srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja uvećava do 30%. Odredbom stava 3. ovog člana, da, visinu koeficijenata za obračun i isplatu plata u Upravi utvrđuje Vlada. Odredbom stava 4. ovog člana, da, radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem sporazumno utvrđuje ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja.

Odredbom člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Sl. glasnik RS“, broj 16/07), bilo je propisano, da državnim službenicima kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, a čije radno mesto je razvrstano u zvanje višeg savetnika, samostalnog savetnika i savetnika, koeficijenat se, bez obzira na stepen uvećanja staža, uvećava za 10%. Ustavni sud Republike Srbije, odlukom IU broj 63/07 od 18.11.2010. godine („Sl. glasnik RS“, broj 1/11 od 14.01.2011. godine), utvrdio je da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Sl. glasnik RS“, broj 16/07 i 21/09), nije u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom i da ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti odredaba člana 2, člana 7. stav 1. i 2. i člana 10. Uredbe iz tačke 1.

Tužilac je na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Sl. list SFRJ“, broj 29/78, 39/85, 135/89, 57/89 i „Sl. list SRJ“, broj 31/93), podneo tužbu za naknadu štete proistekle donošenjem neustavne i nezakonite uredbe na osnovu koje je tužiocu utvrđen manji koeficijenat za obračun plate od onog koji je određen zakonom.

Odlukom Ustavnog suda je konstatovano da član 7. stav 3. navedene Uredbe nije u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom. Ustavni sud nije doneo odluku o načinu otklanjanja posledica neustavne Uredbe, niti je Vlada Republike Srbije, u okviru svojih ovlašćenja, obezbedila izvršenje odluke Ustavnog suda za sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate tužiocu, a tužena je donela odluku kojom je tužiocu priznala pravo na uvećani koeficijent samo za period od 14.01.2011. godine, odnosno od donošenja odluke Ustavnog suda pa ubuduće. Donošenjem rešenja od 25.01.2011. godine, tužena je izmenila svoju prethodnu odluku o visini koeficijenta tužiocu, donete na osnovu nezakonite Uredbe, ali samo za period posle 14.01.2011. godine, čime nije otklonjena šteta koju je tužilac pretrpeo za tuženi period, što predstavlja nezakonit rad tužene.

Predmet pravne zaštite u ovoj parnici je naknada štete, što predstavlja građansko pravni spor u smislu člana 1. ZPP, pa o tužbenom zahtevu je nadležan da odluči sud opšte nadležnosti.

Sledstveno navedenom, polazeći od citiranih odredbi ranijeg člana 262. stav 2, i sada člana 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, a odredba člana 7. stav 3. Uredbe na osnovu koje je doneto rešenje o uvećanju koeficijenata za isplatu plate u periodu pre 14.01.2011. godine, utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom (odlukom Ustavnog suda IU 63/07 od 18.11.2010. godine), Vrhovni kasacioni sud je našao da je nezakonitim radom tužene nastupio osnov za naknadu štete tužiocu za utuženi period u visini razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, na osnovu odredbe člana 172. ZOO. Kako je prvostepeni sud na osnovu obračuna Kazneno-popravnog zavoda u Šapcu od 25.01.2012. godine, utvrdio visinu razlike između plate obračunate po koeficijentu 5,04 po rešenju od 19.02.2007. godine i plate obračunate po koeficijentu 5,96 po rešenju od 25.01.2011. godine, za period od januara 2007. godine do 14. januara 2011. godine, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca, radi isplate razlike plate i pripadajućih doprinosa.

Punomoćnik tužioca je u podnesku od 28.01.2013. godine, opredelio troškove postupka, i to na ime sastava dva obrazložena podneska po 22.500,00 dinara, zastupanje na četiri određena ročišta po 51.000,00 dinara, sudske takse za tužbu i presudu po 37.244,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je u reviziji opredelio troškove postupka i to za sastav tužbe od 9.375,00 dinara, za zastupanje na tri održana ročišta po 10.625,00 dinara, za taksu na tužbu i presudu po 37.244,00 dinara, za sastav žalbe 22.500,00 dinara, takse na žalbu 74.488,00 dinara, sastav revizije 22.500,00 dinara i takse na reviziju 74.480,00 dinara, ukupno 309.714,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate.

Vrhovni kasacioni sud je polazeći od visine novčanog potraživanja kao glavnog zahteva od 794.456,00 dinara i opredeljenih troškova postupka po reviziji, obavezao tuženu da naknadi tužiocu trošove postupka od 240.595,00 dinara i to na ime tri održana ročišta po 10.625,00 dinara, takse na tužbu (plaćenu 15.12.2011. godine) od 37.244,00 dinara, takse na presudu plaćenu (16.03.2012. godine) od 37.244,00 dinara, takse na žalbu od 37.244,00 dinara (iako je prema nalogu za plaćanje takse u gotovom obavezan tužilac da plati taksu za žalbu i presudu po 37.245,00 dinara, ukupno 74.490,00 dinara i da je 25.08.2014. godine, platio 25.000,00 dinara) na ime sastava revizije 22.500,00 dinara i takse na reviziju prema zahtevu iz revizije 74.488,00 dinara (taksa bi trebalo da iznosi 74.489,12 dinara), na osnovu Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. glasnik RS“, broj 121/12), Zakona o sudskim taksama („Sl. glasnik RS“, broj 28/94, sa izmenama i dopunama) i odredbi člana 153. i 154. ZPP, a u vezi odredbe člana 165. stav 2. ZPP. U preostalom delu odbio je zahtev tužioca između ostalog i na ime sastava tužbe i žalbe, s obzirom da su potpisane od strane tužioca lično, a ne i od strane punomoćnika iz reda advokata, s obzirom na to da ne sadrže njegov svojeručni potpis, već samo pečat. Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbi člana 404. i 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

                                                                                    Predsednik veća-sudija

                                                                                    Milomir Nikolić,s.r.