Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2929/14 od 05.11.2014. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke: a) delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je tuženi obavezan da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha i psihičkih bolova usled uznemiravanja na radu, isplati iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 15.05.2014. godine, do isplate, i b) odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio obavezivanje tužene na isplatu naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha i psihičkih bolova usled uznemiravanja na radu, za još 150.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.05.2014. godine, do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.05.2014. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da tužena tužiocu na ime neisplaćene rente u iznosima mesečnih razlika između invalidske penzije i zarade koju bi ostvario da je ostao na radnom mestu kod tuženog, u periodu od 09.12.2009. godine do 09.04.2014. godine, isplati iznos od 1.285.170,99 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.04.2015. godine, kao i obračunatu zakonsku zateznu kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja, do dana veštačenja 09.04.2014. godine, u iznosu od 451.757,76 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime rente, po osnovu gubitka radne sposobnosti uzrokovane profesionalnim oboljenjem kod tuženog, mesečno isplaćuje iznose od po 27.749,79 dinara, kao razliku između zarade koju bi ostvarivao na radnom mestu na kome je radio kod tuženog pre nastupanja invalidnosti i iznos invalidske penzije, od 15.05.2014. godine, pa ubuduće. Stavom šestim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu petom izreke pod a), b), v) i g). Stavom sedmim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka i tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 47.400,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postpku -ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja su navodi revizije kojima se ukazuje da je drugostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postpuka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer se zbog navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka revizija ne može izjaviti, s obzirom da nije predviđena kao revizijski razlog, odredbama člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio zaposlen kod tužene od 01.05.1985. godine, na poslovima višeg poreskog inspektora. Rešenjem tužene od 25.12.2004. godine, tužilac je raspoređen na drugo radno mesto, zbog potrebe efikasnijeg obavljanja poslova i poboljšanja procesa rada, nakon čega je, rešenjem tužene od 30.06.2005. godine, ostao neraspoređen, a rešenjem od 26.08.2005. godine prestao mu je radni odnos. U navedenom periodu, između tužioca i direktora filijale tužene S.B., postojala je netrpeljivost, koja se ogledala u međusobnom optuživanju u novinskim člancima. Rešenjem inspektora rada odloženo je izvršenje rešenja tužene o prestanku radnog odnosa tužioca do donošenja pravnosnažne presude, a tužena je suprotno ovom rešenju, koje je postalo konačno 18.08.2005.godine tužioca ostavila neraspoređenog od 06.05.2006. godine sve do 09.09.2008. godine kada je vraćen na rad. Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1 194/08 od 12.08.2008. godine potvrđena je prvostepena presuda P 839/05 od 28.03.2008. godine kojom su poništena kao nezakonita rešenja tužene kojim je tužilac oglašen neraspoređenim i kojim mu je prestao radni odnos i tužena je obavezana da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi. Veštačenjem je utvrđeno da tužilac boluje od hronične bolesti koja ima začetke još od 1986. godine, čiji je razvoj tekao postepeno desetak godina, a nakon stresogenih događaja na radnom mestu, bolest tužioca je dobila progresivni tok, došlo je do naglog pogoršanja psorijatičnih promena i opšteg stanja tužioca, a nakon toga i do potpune nesposobnosti za rad i teškog ograničenja životnih aktivnosti od 80%. Prema mišljenju veštaka, stresogeni faktor uvek učestvuje u prvom ispoljavanju i nastanku pogoršanja bolesti i bez dejstva ovog faktora ne bi došlo do teškog ograničenja životnih aktivnosti i potpunog gubitka radne sposobnosti kod tužioca. Tužiocu je rešenjem Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 15.04.2009. godine utvrđeno pravo na invalidsku penziju, zbog potpunog gubitka radne sposobnosti a veštačenjem finansijske struke je utvrđeno postojanje razlike između zarade koju bi tužilac ostvarivao da je ostao da radi kod tužene na svom radnom mestu i invalidske penzije koju ostvaruje, kao i visina kamate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa razlike, do dana veštačenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da nezakonito postupanje tužene, zbog kojeg je tužilac ostao neraspoređen bez primene kriterijuma i davanja razloga za to, a naročito imajući u vidu dužinu trajanja perioda neraspoređenosti tužioca uprkos rešenju inspektora, sve u kontekstu međusobnih odnosa tužioca i tadašnjeg direktora filijale, predstavlja radnju uznemiravanja u smislu odredbe člana 21. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05). Po nalaženju ovog suda, pravilno je Apelacioni sud u Kragujevcu našao da tužiocu, po navedenom osnovu, pripada primerena naknada u iznosu od 100.000,00 dinara, u smislu oredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o ostalim tužbenim zahtevima koji se odnose na naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti i naknadu materijalne štete (rente) u visini razlike zarade koju bi tužilac ostvarivao da je ostao da radi na svom radnom mestu i penzije koju prima (od 09.12.2009. godine do 28.02.2014. godine), sa kamatom, prvostepeni sud je našao da postoji osnov odgovornosti tužene. Prema zaključku prvostepenog suda, stresogeni efekat otkaza na tužioca, bio je isključivi razlog pogoršanja opšteg stanja tužioca i gubitka radne sposobnosti, imajući u vidu da je tužilac ranije bio lečen samo od psorijaze, koja je u trajanju od 20 godina imala lagan tok (sve do otkaza) i zbog čega je tužiocu bila u manjem stepenu umanjena životna aktivnost. Apelacioni sud je preinačio odluku prvostepenog suda u pogledu navedenih tužbenih zahteva i iste je odbio kao neosnovane, nalazeći da nezakonitost rešenja tužene kojima je regulisala radni odnos tužioca, a koja je sankcionisana u sudskom postupku, ne može biti adekvatan uzrok nastanka štetne posledice koja se ogleda u pogoršanju zdravstvenog stanja tužioca, zbog čega je tužilac izgubio radnu sposobnost, a došlo je do umanjenja životne aktivnosti. Apelacioni sud je imao u vidu da tužilac boluje od psorijaznog reumatskog artritisa i ankilozirajućeg sponidilitisa – multifaktiorijalnog oboljenja, auto imune prirode i nepoznate etiologije, koja nastaje kod genetski predisponiranih osoba, ima progresivni tok i vodi umanjenju radne sposobnosti i opšte životne aktivnosti. Stresogeni faktor učestvuje u prvom ispoljavanju i nastanku pogoršanja navedene bolesti, ali se taj uticaj ne može procentualno utvrditi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nije utvrđeno postojanje adekvatne uzročno-posledične veze između radnji tužene i nastale štete, zbog čega ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu čiju naknadu tužilac potražuje u ovoj parnici. Bez uticaja su navodi revizije u vezi okolnosti koje godine je tužiocu prvi put dijagnostikovano da boluje od psorijaznog artritisa, imajući u vidu da je među strankama bilo nesporno da je tužilac lečen od psorijaze 20 godina pre navedenog perioda kada je došlo do stresa na poslu, a nakon čega je došlo do pogoršanja bolesti, koja je već postojala. Neosnovano se u reviziji navodi da je drugostepeni sud bez ocene nalaza i mišljenja veštaka utvrdio činjenicu za koju nije stručan, a koja se odnosi na uzrok štete. Naime, prema mišljenju veštaka medicinske struke koji su angažovani u postupku, etiologija bolesti tužioca, koja nastaje kod genetski predisponiranih osoba, nije u potpunosti razjašnjena, a izgleda da je uzrok multifaktorijalni, pri čemu je stres kod tužioca imao presudan uticaj. Iz navedenog, prvostepeni sud je izveo pogrešan zaključak da je stres zbog otkaza isključivi razlog pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca. Međutim, po oceni ovog suda, kao i drugostepenog, navedeno nije dovoljno da se zaključi da postoji osnov odgovornosti tužene. Ukoliko postoji više okolnosti zbog kojih je došlo do nastanka štete, uzrokom se smatra ona koja je tipična za nastanak određene štete, a u konkretnom slučaju, ne može se smatrati da je kod prosečnog čoveka, gubitak radne aktivnosti i umanjenje životne aktivnosti posledica koja je tipična za stres u vezi otkaza. Zbog navedenog, i po oceni ovog suda, ne može se smatrati da je tužilac dokazao uzročno-posledičnu vezu između štete koju trpi i radnji tužene, odnosno nije dokazao osnov odgovornosti tužene, zbog čega je drugostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev u navedenom delu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Milomir Nikolić,s.r.