Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 16.04.2007. godine u Sektoru za informisanje, a od 08.05.2008. godine je radio na radnom mestu izvršilac – saradnik za osmatranje i obaveštavanje. Rešenjem tuženog od 15.12.2011. godine tužilac je ostao neraspoređen u Službi Skupštine grada, zbog ukidanja radnog mesta izvršioca – saradnika za osmatranje i obaveštavanje, zbog promene u nadležnosti Službe Skupštine grada. Prigovor tužioca izjavljen protiv tog rešenja odbijen je rešenjem Službe Skupštine grada od 31.12.2011.godine Protiv tog rešenja tužilac nije pokrenuo sudski spor. Nakon donošenja rešenja o neraspoređivanju tužilac je na osnovu rešenja od 24.02.2012. godine koristio godišnji odmor u trajanju od 25 radnih dana u periodu od 27.02.2012. godine do 30.03.2012. godine, nakon čega se nije vraćao na rad. Pobijanim rešenjem tuženog od 09.03.2012. godine tužiocu je radni odnos prestao sa 02.04.2012. godine, utvrđeno mu je pravo na otpremninu za radni staž od 18 godina, u iznosu od 303.440,76 dinara i upućen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje u cilju ostvarivanja prava za vreme privremene nezaposlenosti. Prigovor tužioca izjavljen protiv rešenja o prestanku radnog odnosa je odbijen rešenjem od 28.03.2012. godine. U ovom radnom sporu tužilac je zahtevao ocenu zakonitosti rešenja kojim mu je prestao radni odnos i rešenja o odbijanju prigovora.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda a tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Drugostepeni sud je dao razloge koje u svemu kao pravilne i potpune prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Naime, usled promene nadležnosti Službe Skupštine grada došlo je do ukidanja određenih poslova i smanjenja broja zaposlenih. Tužilac čiji su poslovi ukinuti, nije mogao biti raspoređen na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi u istom ili drugom državnom organu, zbog čega mu je rešenjem tuženog od 15.12.2011. godine utvrđen status neraspoređenog zaposlenog protiv koga je tužilac izjavio prigovor 21.12.2011. godine koji je odbijen rešenjem Službe Skupštine grada od 30.12.2011. godine. Tužilac nije, saglasno članu 71. stav 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, pokrenuo sudski spor za ocenu zakonitosti tog rešenja, pa je ono protekom zakonskog roka za podnošenje tužbe, postalo pravnosnažno i kao takvo u sebi sadrži pretpostavku zakonitosti.

Imajući u vidu da je pravnosnažnim rešenjem tužiocu utvrđen status neraspoređenog zaposlenog usled promena u organizaciji, bez mogućnosti da mu se obezbedi radno mesto u istom ili drugom državnom organu, nastao je osnov iz člana 64.a. stav 2. tačka 6. da mu prestane radni odnos. Tužiocu je isplaćena otpremnina, a priznata su mu i druga prava propisanih odredbama Zakona o radu za zaposlene za čijim radom je prestala potreba u preduzećima. Stoga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac revizijom suštinski osporava zakonitost rešenja o neraspoređivanju, čija ocena zakonitosti nije predmet ovog radnog spora niti može biti, jer je tužilac prekludiran u pravu za ocenu zakonitosti tog rešenja, jer u propisanom roku od 15 dana od dana njegovog prijema, nije pokrenuo sudski spor. Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, nalazeći da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao i ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.