Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog S.S., advokat D.G. zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 439. tačka 1. ZKP (očiglednom štamparskom greškom je u zahtevu ova povreda označena kao povreda iz člana 239. tačka 1. ZKP), zbog povrede zakona iz člana 485. stav 2. ZKP i zbog povrede zakona iz člana 16. stav 5. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud navedene pravnosnažne presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, odnosno da iste preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao u smislu odredbe člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.S., advokata D.G. je neosnovan.

Branilac okrivljenog S.S. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen zakon iz člana 439. tačka 1. ZKP na štetu okrivljenog, navodima da okrivljeni kritičnom prilikom nije preduzeo radnje izvršenja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ koja se ogleda u upotrebi ozbiljne pretnje da će se napasti na život ili telo lica kome se preti, te da sledstveno tome i nije mogla da nastupi posledica radnje izvršenja koja nije preduzeta, a koja se ogleda u stvaranju osećaja ugroženosti lica kome se preti.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 138. stav 1. KZ propisano je da ovo krivično delo čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica.

Prema zakonskom opisu ovog krivičnog dela radnja izvršenja istoga sastoji se u upotrebi ozbiljne pretnje da će se napasti na život ili telo lica kome se preti.

Ozbiljnom pretnjom se smatra samo ona pretnja koja se može ostvariti, a ozbiljnost pretnje se ocenjuje i prema tome da li je objektivno mogla stvoriti utisak da će biti realizovana, odnosno da li je prinuđeni imao osnova da poveruje da će pretnja biti ostvarena, pri čemu nije od značaja da li je izvršilac i hteo da pretnju ostvari.

Posledica ovog krivičnog dela je stvaranje osećanja ugroženosti lica kome je pretnja upućena, dakle, za postojanje ovog krivičnog dela nije potrebno da je pretnjom bio ugrožen život lica kome je pretnja upućena ili njegov telesni integritet već je dovoljno da je, prema konkretnim okolnostima slučaja, pretnja objektivno izazvala strah, uznemirenost, uzbuđenost ili slično osećanje ugroženosti života ili tela.

Shodno citiranoj odredbi člana 138. stav 1. KZ i datom tumačenju iste, po oceni Vrhovnog kasacionog suda iz izreke i odgovarajućeg dela obrazloženja prvostepene presude jasno proizilazi da je pretnja upućena oštećenom ozbiljna i da je prouzrokovala zabranjenu posledicu koja se ogleda u stvaranju osećaja ugroženosti sigurnosti kod oštećenog, dakle, po nalaženju ovoga suda, a suprotno navodima iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, delo za koje je okrivljeni oglašen krivim, a kako je to opisano u izreci prvostepene presude sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ.

Navodima iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je nižestepenim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 485. stav 2. ZKP, isticanjem da izvedeni dokazi ne pružaju osnov za zaključak da je okrivljeni kritičnom prilikom putem telefona pretio oštećenom, posebno imajući u vidu da saslušani svedoci nisu imali neposredna, pa čak ni posredna relevantna saznanja o događaju koje je predmet optužbe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osporava se činjenično stanje utvrđeno prvostepenom, a potvrđeno drugostepenom presudom u pogledu učešća okrivljenog u izvršenju krivičnog dela u pitanju.

Kako povreda odredbe člana 16. stav 5. ZKP kao i pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje na koje se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.S. ukazuje ne predstavljaju zakonske razloge u okviru povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud se u ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.S. nije upuštao.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                       Predsednik veća sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                             Dragiša Đorđević,s.r.