.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1142/2014
24.07.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Snežane Andrejević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje I.L. iz L., čiji je punomoćnik D.M., advokat iz L., protiv tuženog Centra za ekonomiku domaćinstva „Danica Vuksanović“ iz Leskovca, koga zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo Grada Leskovca, radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1896/13 od 13.11.2013. godine, u sednici veća od 24.07.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
I ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1896/13 od 13.11.2013. godine, u delu kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 846/2012 od 05.03.2013. godine u stavu prvom izreke. II ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1896/13 od 13.11.2013. godine, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 br. 846/2012 od 05.03.2013. godine stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno kao nezakonito rešenje tužene od 01.03.2010. godine kojim je utvrđeno da je tužilja ostala neraspoređena kod tuženog počev od 16.02.2010. godine, i da se tuženi obaveže da je vrati na odgovarajuće poslove. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno rešenje br. 132 od 17.03.2010. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i tuženi je obavezan da tužilju vrati na odgovarajuće poslove. Stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužilji naknadi parnične troškove u iznosu od 167.370,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1896/13 od 13.11.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.
Protiv drugostepene presude zastupnik tuženog je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilja je preko punomoćnika podnela odgovor na reviziju.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) i utvrdio revizija tuženog nije dozvoljena u odnosu na deo pobijane drugostepene presude kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke.
Prema članu 439. ZPP, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.
Navedenim delom nižestepenih presuda, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog od 01.03.2010. godine kojim je tužilja ostala neraspoređena kod tuženog počev od 16.02.2010. godine. Budući da se ovo rešenje ne odnosi na zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, to revizija tuženog u ovom delu nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu I izreke, na osnovu člana 404. ZPP.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preostalom delu, na osnovu člana 399. ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u nižestepenim presudama pravilno je primenjeno materijalno pravo, član 9. stav 5. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji („Službeni glasnik RS“b r. 104/09), kada je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog od 17.03.2010. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i tuženi obavezan da tužilju vrati na rad. Ovim rešenjem tužilji je otkazan ugovor o radu zbog ukidanja radnog mesta na kome je radila, a prethodno je 16.02.2010. godine tuženi doneo rešenje da je tužilja ostala neraspoređena. Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sitematizaciji radnih mesta od 2010. godine predviđena su četiri izvršioca sa VI stepenom stručne spreme, za oblast ishrane, stanovanja, odevanja i obrazovanja, a poslovi koje je obavljala tužilja raspoređeni su drugim izvršiocima. Tuženi pre donošenja pobijanog rešenja nije sproveo postupak u skladu sa članom 9. stav 5. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, budući da nije izvršio ocenjivanje rezultata rada i utvrđivanje imovnog stanja zaposlenih u postupku utvrđivanja statusa neraspoređenih. S obzirom na navedeno, pravilno je nižestepenim rešenjima pobijano rešenje poništeno kao nezakonito i tuženi obavezan da tužilju vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu II izreke, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu člana 405. stav 2. ZPP, budući da se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.
Predsednik veća-sudija
Snežana Andrejević,s.r.
