Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju se u reviziji ukazuje, jer pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, niti protivreči sama sebi ili razlozima presude, a u presudi su navedeni razlozi o bitnim činjenicama. Osim toga, u reviziji se ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena i relativno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, i to povreda člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku, zbog toga što drugostepeni sud nije trebalo da zakaže raspravu i da donese pobijanu presudu. Međutim, ovi revizijski navodi su neosnovani jer je drugostepeni sud pravilno primenio član 383. stav 4. kao i člana 387. stav 1. tačka 6. Zakona o parničnom postupku, obzirom da je u ovoj parnici prvostepena presuda već jednom bila ukinuta, a osim toga, drugostepeni sud ima ovlašćenje da na osnovu održane rasprave usvoji žalbu, ukine presudu i odluči o zahtevima stranaka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u drugostepenom postupku, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 1978. godine na poslovima bravara. Ove poslove tužilac je obavljao sa kolegama iz iste brigade Z.G., R.B. i D.J.. Zbog nedostatka posla tužilac i navedena lica su tokom 1996. i 1997. godine upućivana na plaćeno i neplaćeno odsustvo. Odlukom tuženog od 26.01.1999. godine, tužiocu je prestao radni odnos sa 01.09.1997. godine, jer je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno. Ovu odluku tužilac nije primio, a takođe je i njegovim kolegama radni odnos prestao odlukama tuženog zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno 1997. godine, koje ni oni nisu primili. Tužilac od 01.09.1997. godine ne obavlja rad kod tuženog, ne prima zaradu, niti je tuženi tužiocu uplaćivao doprinos za penzijsko osiguranje, a tužiocu nije vratio radnu knjižicu. Posle 01.09.1997. godine, tuženi poslodavac nije više pozivao tužioca, kao ni njegove kolege da dođu na rad. Z.G., R.B. i D.J. su, kao i tužilac, pokrenuli parnicu protiv tuženog radi utvrđenja postojanja radnog odnosa i pravnosnažnim presudama utvrđeno je da su oni i dalje u radnom odnosu kod tuženog. Osim toga, odluka tuženog br.9/99 od 26.01.1999. godine, ne sadrži obrazloženje, kao ni razloge o tome tokom kojih je pet radnih dana tužilac uzastopno izostao sa posla, a izostanak nije opravdao.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev.

U konkretnom slučaju, tužilac je podneo tužbu za utvrđenje postojanja radnog odnosa. Ovaj zahtev zasnovan je na činjenicama da je tužilac kao radnik tuženog, obavljao određene poslove do 01.09.1997. godine, te da je tuženi poslodavac od 1996. godine zbog nedostatka posla upućivao tužioca na odsustvo, zajedno sa još tri radnika. Poslodavac tuženog nije pozivao na rad, da bi 1999. godine, doneo odluku o prestanku radnog odnosa tužiocu sa 01.09.1997. godine jer je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno i odluku nije dostavio tužiocu. Navedena odluka tuženog je nezakonita, obzirom da je doneta protivno odredbi člana 113. stav 2. i člana 111. stav 2. Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS“, broj 55/96), koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijane odluke, obzirom da ne sadrži obrazloženje, kao ni razloge kojih je to pet radnih dana tužilac uzastopno izostao sa posla, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, ceneći zakonitost ovog rešenja kao prethodno pitanje.

Međutim, pravnosnažnim presudama zaposlenih kod tuženog D.J., Z.G. i R.B., utvrđeno je da su ovi tužioci i dalje u radnom odnosu kod tuženog, a presude su donete u identičnoj činjenično-pravnoj situaciji kao što je tužiočeva.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da su ispunjeni uslovi za utvrđenje postojanja radnog odnosa tužiocu, obzirom da zbog nezakonitog postupanja tuženog, tužilac nije ostvario svoje pravo na rad, iz kojeg proizlazi i pravo na zaradu. Zato je tuženi u obavezi da uplati doprinos za penzijsko osiguranje, jer je ovakvim postupanjem tuženog, tužilac pretrpeo štetu koju je tuženi dužan da naknadi u skladu sa odredbama čl.154. stav 1., 155, 158. i 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, pobijanom presudom, tužiocu je zaštićeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije kojom je propisano da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, obzirom da je pravnosnažnim presudama koje su donete u identičnoj činjenično-pravnoj situaciji, utvrđeno postojanje radnog odnosa. Donošenjem drugačije odluke tužiocu bi bilo povređeno i jedno od prava koja su utvrđena načelima Zakona o parničnom postupku, konkretno članom 2. stav 1. tog zakona, na osnovu kojeg stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava.

Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Sud je cenio i ostale navode iz revizije, ali ih nije posebno obrazlagao obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.