Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 334/14 od 24.03.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih G.G. i D.M. i žalba okrivljenog D.M. lično, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su izjavili:

- branilac okrivljenog G.G., advokat M.T., zbog povreda zakona iz člana 74. ZKP, člana 439. tačka 2) ZKP i člana 427. stav 5. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine navedene presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu ili da ukine drugostepenu presudu i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje ili da preinači prvostepenu presudu i okrivljenog oslobodi od optužbe, kao i da u smislu člana 488. stav 3. ZKP, odloži izvršenje kazne okrivljenom;

- branilac okrivljenog D.M., advokat D.Ž. po osnovu člana 482, 483. i 485. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republčikom javnom tužiocu koga nije obavestio o sednici veća kao ni branioce okrivljenih nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih su zahtevi podneti, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljenog G.G. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je okrivljeni G.G., pravnosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen za krivično delo prevara u pokušaju iz člana 208. stav 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, tako da nižestepeni sudovi nisu prihvatili pravnu ocenu dela datu od strane ovlašćenog javnog tužioca da je okrivljeni izvršio krivično delo iznuda iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, pri tom zanemarujući odredbu člana 420. stav 1. ZKP, kojom je imperativno propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržano u podnesnoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici, koji princip je prema stavu branioca okrivljenog, pobijanim presudama grubo povređen, jer je izreka prvostepene presude proširena osnovnom radnjom da je okrivljeni G.G. doveo u zabludu oštećene da on može da učini da B.S. izađe iz pritvora, što prema navodima zahteva, ukazuje da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se nije mogao primeniti – član 208. stav 1. Krivičnog zakonika, te da je na taj način pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je iznete navode zahteva branioca okrivljenog G.G., ocenio kao neosnovane. Ovo stoga jer iz činjenica i okolnosti navedenih u izreci prvostepene presude – da je okrivljeni G.G. zajedno sa okrivljenim D.M., u nameri da pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist lažnim prikazivanjem činjenica da će protiv B.S., koji se nalazi u pritvoru KPZ Sremska Mitrovica, zbog sumnje da je počinio krivično delo silovanje iz člana 188. stav 1. KZ, na štetu D.Š., izneti dokaze koji mu idu na štetu, te da će S.B. ostati u pritvoru, a njegovi roditelji i maloletna ćerka ga neće videti najmanje deset godina, pokušao da dovede u zabludu oštećene, da na štetu svoje imovine predaju novac u iznosu od 5.000,00 dinara i to na način opisan u citiranom delu izreke presude, proizlaze sva zakonska obeležja krivičnog dela prevara u pokušaju iz člana 208. stav 1. u vezi člana 30. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom. Pored toga, opisane radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela suštinski se ne razlikuju od radnji krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, opisanih u dispozitivu optužnog akta nadležnog javnog tužioca, a sud je te radnje s obzirom na utvrđeno činjenično stanje na glavnom pretresu upodobio sa pravnom kvalifikacijom, imajući pri tom u vidu da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela u smislu člana 420. stav 2. KZ. Iz iznetih razloga zahtev branioca okrivljenog G.G. u delu kojim se ističe da je pravnosnažna presuda doneta uz učinjenu povredu Krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP je ocenjen kao neosnovan.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog G.G. ističe se i to da je pravnosnažnom presudom povređena odredba člana 427. stav 5. ZKP, jer braniocu okrivljenog, advokatu S.Ž. nije dostavljena prvostepena presuda. Kako povreda Zakona iz člana 427. stav 5. ZKP, članom 485. stav 4. ZKP, nije propisana kao razlog zbog kojeg okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, to je zahtev branioca okrivljenog G.G. u pogledu iznetih navoda ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje da je navedenim pravnosnažnim presudama učinjena povreda člana 74. ZKP, bez navođenja razloga.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog vezan razlozima (član 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP), delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, što znači da sud odlučujući o ovom vanrednom pravnom leku, ukoliko istaknute povrede zakona nisu konkretizovane, nema zakonskih ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje u čemu se sastoji navedena povreda zakona. Kod napred navedenog Vrhovni kasacioni sud je našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog G.G. u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Branilac okrivljenog D.M. u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je izreka prvostepene presude nerazumljiva što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, kao i da su razlozi pobijanih presuda protivrečni kojim navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Imajući u vidu da citirane povrede zakona nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, to je zahtev branioca okrivljenog D.M., u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Pored toga, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog D.M. ističe da pravnosnažnom presudom činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno i da tokom postupka nije utvrđena niti dokazana namera okrivljenog D.M. da bilo koga prevari, niti da ostvari bilo kakvu imovinsku korist, posebno kada se ima u vidu odbrana okrivljenog G.G. kojom priznaje izvršenje krivičnog dela prevare i ne tereti okrivljenog D.M.

S obzirom na to da se iznetim navodima zahteva branioca okrivljenog M.D. pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljen razlog zbog kojeg okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP, to je zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                 Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                Janko Lazarević,s.r.