Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486. stav 1. ZKP, održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Članom 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog zakonika, mora se dostaviti odluka Ustavnog suda i Suda za ljudska prava.

U vezi sa tim odredba člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP je opšteg karaktera i načelno propisuje da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon. Međutim, što se tiče okrivljenog, stavom 4. tog člana, propisano je zbog kojih povreda zakona u prvostepenom postupku i pred apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i te povrede su taksativno nabrojane – član 74. član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1) član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenog čija su prava ograničena pravima koja u postupku ima okrivljeni u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti isključivo iz razloga propisanih članom 485. stav 4. ZKP.

Branilac okrivljenog Z.S. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer je okrivljeni smešten na psihijatrijsku kliniku bez naredbe nadležnog suda, a u toku postupka sud nije naložio sudskom veštaku da dopuni nalaz podatkom – na osnovu čijeg naloga je okrivljeni dana 04.01.2012. godine, kada je protiv njega podneta krivična prijava hospitalizovan radi psihijatrijskog lečenja.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog, iako se u zahtevu poziva na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja je dozvoljen razlog za podnošenje zahteva od strane okrivljenog, iznetim navodima pravnosnažnu presudu u suštini pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja što u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne može biti predmet ispitivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti, koji je podneo okrivljeni. Stoga je zahtev branioca okrivljenog u pogledu iznetih navoda ocenjen kao nedozvoljen.

U zahtevu branioca okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navode se i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) člana 438. stav 2. tačka 2) i 3. člana 439. tačka 4) člana 441. stav 1. i 2, člana 122, 124, 131, 287, 296, 420. i 447. stav 2. ZKP.

Kako navedene povrede zakona ne mogu biti razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da su navedene pravnosnažne presude donete i uz činjene povrede zakona iz člana 439. tačka 1) 2) i 3) ZKP, i člana 438. stav 1. tačka 4) i tačka 9) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog vezan razlozima (485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP), delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, što znači da sud odlučujući o zahtevu, ukoliko istaknute povrede zakona nisu konkretizovane nema zakonska ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači zahtev i ocenjuje na koji način su povrede zakona učinjene. Kod napred navedenog Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj iz člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                      Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                    Janko Lazarević,s.r.