.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 59/2015
15.09.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca I.P. iz M., koga zastupa punomoćnik N.N., advokat iz B., protiv tuženog Javno komunalno preduzeće Gradsko saobraćajno preduzeće ''Beograd'', Beograd, radi poništaja Aneksa ugovora o radu i rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 480/2014 od 10.09.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 15.09.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 480/2014 od 10.09.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 br.3008/12 od 20.11.2013. godine u stavu prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonit Aneks broj 2 Ugovora o radu broj 2/1002 od 26.04.2012. godine i rešenje o otkazu Ugovora o radu tuženog broj 17/164 od 17.05.2012. godine, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad. U stavu drugom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br.480/2014 od 10.09.2014. godine, žalba tužioca odbijena je kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu. Zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka, odbijen je.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio zaposlen na radnom mestu kontrolora. Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji i poslova kod tuženog od 01.03.2012. godine, brisana je Služba kontrole voznih isprava sa odgovarajućim poslovima. Tuženi je 18.04.2012. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, prema kome je tužiocu obezbeđena mera upućivanja na rad kod drugog poslodavca A.S.T.. Prethodno je tuženi zaključio Sporazum sa navedenom firmom 14.03.2012. godine o preuzimanju zaposlenih i zasnivanju radnog odnosa na poslovima kontrolora. Tužilac je potpisao pobijani Aneks broj 2 od 26.04.2012. godine, kojim je prihvatio navedenu meru rešavanja viška zaposlenih. Tužilac je kod drugog poslodavca zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme. Navedeni Aneks je donet sa pozivom na član 171. stav 1. tačka 2. Ugovora o radu. Prema članu 7. Aneksa, danom potpisivanja Aneksa prestaju da važe odredbe ugovora o radu i svih zaključenih Aneksa. Članom 8. propisano je da se tuženi obavezuje da tužiocu u roku od 30 dana od prestanka radnog odnos izmiri sve dospele obaveze po osnovu radnog odnosa. Pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu, koje je doneto na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu u vezi člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa 20.05.2012. godine, jer je zaključio Aneks ugovora za premeštaj na drugi posao kod drugog poslodavca od 26.04.2012. godine.
Na osnovu ovako utvrđenih činjenica tužbeni zahtev tužioca je pravnosnažno odbijen kao neosnovan, sa ocenom da je tužiocu zakonito otkazan ugovor o radu kod tuženog, gde je prestala potreba za njegovim radom, a radni odnos je zasnovao kod drugog poslodavca.
Vrhovni kasacioni sud je cenio navode u reviziji tužioca pa je našao da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužiocu kod tuženog zakonito prestao radni odnos iz razloga koje prihvata i ovaj sud. Razlog zbog koga je prestala potreba za radom tužioca kod tuženog je izmena Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji, kojom je brisana služba kontrole voznih isprava i poslova u kojoj je tužilac obavljao poslove kontrolora. Tuženi kao poslodavac je obezbedio tužiocu kao višku zaposlenom, meru za zapošljavanje u vidu rada kod drugog poslodavca u smislu odredbe člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. U tom smislu je tužiocu i ponuđena izmena ugovornih uslova rada a na osnovu člana 171. stav 1.tačka 4. Zakona o radu, čime je poslodavac tužiocu obezbedio ostvarivanje prava na zapošljavanje a ostvareni aneks ugovora o radu zaključen je u realizaciji te mere, što je opravdan razlog za izmenu ugovornih uslova rada i zaključivanje aneksa ugovora o radu, pri čemu nije u potpunosti ispoštovana zakonom predviđena procedura za zaključivanje aneksa ugovora o radu.
Revizijom tužioca ukazuje se na pogrešnu primenu materijalnog prava navodima da se zaposlenom kome se otkazuje ugovor o radu kao tehnološkom višku, isplaćuje otpremnina saglasno članu 158. Zakona o radu, koja tužiocu nije isplaćena, te iz tih razloga tužiocu po ovom osnovu nije mogao prestati radni odnos. Neosporavajući tačnost ovih navoda, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je postupak utvrđivanja i rešavanja viška zaposlenih regulisan odredbama Zakona o radu i to članom 153. zaključno sa članom 160., kojima se između ostalog propisuju i mere za zapošljavanje viška zaposlenih, pa i rad kod drugog poslodavca. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju, tuženi kao poslodavac primenom jedne od mera zapošljavanja, rešio radno pravni status tužioca, njemu nije ni otkazan ugovor o radu po odredbama člana 179. stav 1. tačka 9. istog zakona, u kom slučaju je poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu. Zaključenjem ugovora o radu sa drugim poslodavcem, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog, to je i konstatovano osporenim rešenjem, kome je prethodio i zakonito zaključen aneks ugovora o radu radi ostvarivanja prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. ovog zakona.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija,
Branislava Apostolović,s.r.
