Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 i 55/2014), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je radio kod tuženog na radnom mestu „čuvar u polju“, na zalivnom sistemu firme „…“ u K., u vremenskom periodu od 01.05.2007. godine do 16.09.2011. godine. Pre stupanja na rad tužilac i tuženi nisu zaključili nijedan od zakonom predviđenih ugovora o zasnivanju radnog odnosa ili radu van radnog odnosa u pisanoj formi te nije bio prijavljen nadležnom fondu PIO. Tužilac se na evidenciji zaposlenih lica nalazi od 16.01.2012. godine. Tužilac je svakodnevno dolazio na posao i ostvarivao sva prava iz radnog odnosa, radio je u kontinuitetu na poslovima iz delatnosti tuženog, a njegov rad se odvijao prema utvrđenom rasporedu rada kod tuženog i potrebama Preduzeća „..“ koji je angažovao tuženog na obezbeđenje svog zalivnog sistema. Tužilac je angažovan za rad kod tuženog od strane V.Z. iz K. koji je kod tuženog faktički bio rukovodilac radnika angažovanim na poslovima obazbeđenja i u okviru tog posla je vršio razgovore sa kandidatima, obučavao zaposlene, obilazio teren i vršio kontrolu radnika, procenu rizika i predlagao tuženom koja lica treba da budu radno angažovana. Na isti način je V.Z. angažovao tridesetak radnika za potrebe tuženog od kojih je njih desetak zaključilo ugovore o radu sa tuženim, a preostali su radili bez ugovora. Kod tuženog se rad obavljao u smenama tako što je dnevna smena trajala 12 časova od 07,00 časova do 19,00 časova i to dva dana uzastopno, zatim dve noćne smene u trajanju od po 12 časova od 19,00 časova do 07,00 časova narednog dana. Zaposleni su mesečno ispunjavali fond od 240 do 250 radnih sati. Tužiocu je u maju mesecu 2008. godine zarada iznosila 14.000,00 dinara, ali je postepeno rasla, da bi 2011. godine iznosila 18.000,00 dinara. Novac je tužiocu isplaćivan na ruke od strane V.Z.. Prekovremeni rad, topli obrok, regres, noćni rad i rad za vreme praznika nisu posebno isplaćivani kao ni ishrana u okviru firme koja nije bila obezbeđivana. Godišnji odmor su zaposleni koristili, a kako ga tužilac nije koristio isplaćena mu je naknada od 10.000,00 dinara. Veštačenjem su utvrđeni novčani iznosi koji tužiocu pripadaju u spornom periodu od 01.08.2009. godine do 16.09.2011. godine po osnovu rada u smenama, po osnovu prekovremenog rada, po osnovu noćnog rada i po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužioca.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13) je propisano da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji zaključuje zaposleni i poslodavac i smatra se zaključenim kada ga potpišu zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik (član 30). Taj ugovor se zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku (član 32. stav 1). Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Pravilo o fikciji postojanja radnog odnosa je zakonodavac uveo radi sprečavanja zloupotrebe na tržištu rada i eliminacije tzv.rada na crno (faktičkog rada), a kakav je tužilac obavljao kod tuženog. Zato ova pravna fikcija omogućuje da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora o pisanom obliku. Za njenu primenu je dovoljno da je radnik stupio na rad pa se smatra da je danom početka rada zasnovao radni odnos. Ovo pravilo se prostire na sve vidove zasnivanja radnog odnosa (radni odnos na neodređeno vreme, radni odnos na određeno vreme, na probni rad, za ostale modalitete sa nepunim radnim vremenom, rad van prostorija poslodavca i za radni odnos sa kućnim pomoćnim osobljem).

Kako je tužilac dokazao da je obavljao faktički rad kod tuženog u periodu od 01.05.2007. godine do 16.09.2011. godine, da je dolazio na posao svakodnevno u kontinuitetu, da je radio u smenama, noću u dane državnog praznika i da su postojale sve karakteristike redovnog radnog odnosa, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje postojanja radnog odnosa u navedenom periodu osnovan bez obzira na činjenicu što između tužioca i tuženog kao poslodavca nije zaključen ugovor u pisanom obliku, jer je za to kriv poslodavac. Tužilac ne zahteva reintegraciju u proces rada, ali zahteva naknadu štete u vidu manje plaćenih naknada za rad u smenama, za prekovremeni rad, za noćni rad i za rad u vreme državnih praznika čija je visina utvrđena na osnovu nalaza veštaka odgovarajuće struke. Takođe, tužiocu pripada i uplata doprinosa fondovima socijalnog osiguranja kako je to i odlučeno od strane nižestepenih sudova.

Neprihvatljiva je revizijska tvrdnja tuženog da su sudovi nepravilno primenili odredbu člana 32. stav 2. Zakona o radu, a činjenica što se tužilac sve vreme nalazio na evidenciji nezaposlenih lica takođe ne utiču na pravilnost presuđenja. Zbog činjenice što je tužilac kod tuženog radio na crno i što ga tuženi nije prijavio fondovima penzijskog i socijalnog osiguranja, to tužilac u navedenom periodu nije formalno bio zaposlen i zato je njegova evidencija kao nezaposlenog lica u kontinuitetu trajala i dok je faktički radio kod tuženog. Takođe revident neosnovano prebacuje svoje obaveze prema tužiocu na V.Z. koga je on angažovao upravo radi pronalaženja radne snage za rad kod tuženog i kome je tuženi davao novac da isplaćuje zarade takvim radnicima, jer je potpuno nebitno ko je i na koji način angažovao tužioca. Bitno je da je tužilac obavljao kontinuirani rad kod tuženog kao što je to u postupku utvrđeno. Pravilnost utvrđenih činjenica se revizijom ni ne može dovoditi u pitanje (član 407. stav 2. ZPP).

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.