Vrhovni kasacioni sud je ispitao navedenu drugostepenu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/2014) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana drugostepena presuda tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu novinara-urednika u izdanju B.ž. prema ugovoru o radu od 01.03.2005.godine. Tužilji je radni odnos kod tuženog prestao na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa broj 259 od 02.06.2005.godine, koji sporazum je tužilja potpisala, ali prilikom potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa, bila je u stanju umanjene uračunljivosti, koje je smanjenje uzrokovano jakim negativnim afektom na iznenadno obaveštenje o iniciranju prestanka radnog odnosa od strane tuženog, u kom stanju tužena nije mogla da shvati značaj i posledice svojih radnji u pogledu potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa. Utvrđeno je da je tužilja bila iznenađena nenajavljenim obaveštenjem o prestanku radnog odnosa koje je poteklo na inicijativu tuženog, te je razumljivo bila uznemirena i dovedena u posebno afektivno stanje, kada prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka specijaliste psihijatrije O.N., ona nije mogla pravilno i u potpunosti da shvati posledice svojih radnji, koje uključuju i potisivanje sporazuma, kao izjavu volje da joj radni odnos prestane kod tuženog, te je stoga tužilja dana 02.06.2005.godine sporazum o prestanku radnog odnosa sa tuženim potpisala u stanju jakog negativnog afekta u koji je dovedena postupanjem od strane tuženog. S tim u vezi i u stanje smanjene uračunljivosti, za koje tužilja ne snosi krivicu, a reagovala je na način kako se očekuje od prosečnog čoveka u istoj ili sličnoj situaciji. Na ovaj način kako je utvrđeno tužilja je dovedena u bitnu zabludu prilikom potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer je pravno neuka osoba, te da izjava volje u takvom pravcu ne bi bila data od strane tužilje da nije bila dovedena u takvu situaciju od strane tuženog s obzirom na postojanje mane volje-bitne zablude prilikom zaključenja i potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa. Podnetom tužbom tužilja je tražila da se utvrdi ništavnost sporazuma o prestanku radnog odnosa broj 259 od 02.06.2005.godine zaključen između tužilje i pravnog prethodnika tuženog, kao i eventualnim tužbenim zahtevom da se poništi sporazum o prestanku radnog odnosa broj 259 od 02.06.2005.godine koji je zaključen između tužilje i tuženog, odnosno pravnog prethodnika tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je ocenio da je pravilna prvostepena odluka o osnovanosti eventualnog tužbenog zahteva za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa broj 259 od 02.06.2005.godine koji je zaključen između tužilje i pravnog prethodnika tuženog, nalazeći da je tužilja bila dovedena u stanje bitne zablude od strane tuženog na taj način što je dana 02.06.2005.godine trebalo da razgovara sa direktorom tuženog M.A. u vezi statusa honorarnih saradnika u redakciji B.ž. koji je tužilja tada uređivala, a da je iznenada na sastanku saznala da tuženi ne želi da tužilja dalje radi kod tuženog zbog lošeg tiraža izdanja B.ž. i loših međuljudskih odnosa. Pri tom, prvostepeni sud imao je u vidu činjenicu da pisano upozorenje saglasno odredbi člana 177. Zakona o radu („Službeni glasnik RS2 br. 24/05 i 61/05) o posledicama sporazumnog raskida radnog odnosa nije evidentirano, zbog čega se nije moglo zaključiti da li je isto sačinjeno pre sporazuma o prestanku radnog odnosa ili u nekom drugom momentu, a iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka specijaliste psihijatrije doktora O.N., utvrđeno je da je kod tužilje dana 02.06.2005.godine došlo do smanjenja uračunljivosti do bitnog, koje je smanjenje prouzrokovano jakim negativnim afektom na iznenadno objašnjenje o iniciranju prestanka radnog odnosa od strane tuženog u kom stanju tužilja nije mogla shvatiti značaj i posledice svojih radnji u pogledu potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa. Kako je stvarna volja kod ovakvih ugovora – sporazuma bitan elemenat za punovažnost, a momenat zaključenja takvog sporazuma je momenat kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima, što u ovom slučaju nije postojalo, s obzirom da je tužilja bila dovedena u stanje bitne zablude od strane tuženog.

Revizijom tuženog osnovano se ukazuje da su razlozi drugostepenog suda nejasni i da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, prema stavu 1. člana 177. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 61/05) radni odnos može da prestanke na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Osnov za prestanak je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni o tome postignu saglasnost. Taj sporazum obično predlaže zaposleni, ali može da učini i poslodavac kao u ovom slučaju.

Tužilji je radni odnos prestao na osnovu zaključenog sporazuma o prestanku radnog odnosa broj 259. 02.06.2005.godine, koji je potpisala, ali je prilikom potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa bila u stanju smanjene uračunljivosti, koje smanjenje je bilo prouzrokovano jakim negativnim afektom na iznenadno obaveštenje da je poslovodstvo tuženog odlučilo da više ne može da radi, u kom stanju ona nije mogla da shvati značaj i posledice svojih radnji u pogledu potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa. Na taj način ona je bila dovedena u bitnu zabludu prilikom potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer je pravno neuka osoba, te da ona takvu izjavu ne bi dala da nije bila dovedena u takvu situaciji od strane tuženog.

Imajući u vidu navedeno za sada se ne može ispitati pravilnost nižestepenih presuda da je tužilji zakonito prestao radni odnos kod tuženog.

Prema činjeničnom stanju tužilji je radni odnos prestao na osnovu sporazumnog prestanka radnog odnosa dana 02.06.2005.godine. Potpisivanje sporazuma je usledilo posle njenog saznanja da joj predstoji prestanak radnog odnosa zbog nezadovoljstva nadeđenih njenim radom.

Međutim, u postupku pred nižestepenim sudovima nije raspravljeno da li je predočavanjem tužilji da je za nju povoljnije da joj radni odnos prestane na osnovu sporazuma sa poslodavcem i da se opredeli da joj na taj način prestane radni odnos kod tuženog, dovedena u zabludu i u vezi sa tim oceni da li je postojala mana u volji tužilje. Takođe će raspraviti i to da li je sporazum potpisala u vreme kada je bila nesposobna za rasuđivanje zbog saznanja da za njenim radom više ne postoji potreba, te da li je u tom momentu mogla da shvati značaj svojih dela i postupaka.

Naime, kada je osnov za prestanak radnog odnosa sporazum on mora da bude izraz slobodne volje poslodavca i zaposlenog i koja mora da bude nedvosmisleno data i bez mana i ne sme biti iznuđena.

S obzirom na izneto, u zavisnosti od rezultata do kojih dođe, da li je bilo mane u volji tužilje ili prilikom potpisivanja sporazuma od strane tužilje ili je tužilja bila nesposobna za rasuđivanje u momentu kada je potpisala sporazum, drugostepeni sud će doneti novu pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 415. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.