Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 208/15 od 25.05.2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu i branilaca okrivljenih N.B., N.J., N.A. i D.Ć., a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br. 68/14 od 30.01.2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 208/15 od 25.05.2015. godine zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog N.B., adv. dr. D.N., zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačke 1), povrede zakona iz člana 439. tačke 1) i 2) ZKP, povrede Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1 208/15 od 25.05.2015. godine i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje, ali pred potpuno izmenjenim većem. Takođe predlaže da Vrhovni kasacioni sud shodno odredbi člana 448. stav 2. ZKP na sednicu veća Vrhovnog kasacionog suda pozove branioca okrivljenog, a na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odredi odlaganje izvršenja kazne zatvora okrivljenom po presudi Višeg suda u Beogradu K.br. 68/14 od 30.01.2015. godine.

Okrivljeni D.Ć. podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 208/15 od 25.05.2015. godine, zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3) i člana 441. stav 4. ZKP, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači drugostepenu presudu tako što će okrivljenog osloboditi krivice ili pak da istu ukine i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.B., adv. dr. D.N., Republičkom javnom tužiocu, u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP-a), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.B., adv. dr. D.N., u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP-a i povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP je neosnovan, dok je isti zahtev u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, kao i zahtev okrivljenog D.Ć., nedozvoljen.

Branilac okrivljenog N.B., adv. dr. D.N. u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja zahteva navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da su obe nižestepene presude zasnovane na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku, ne mogu zasnivati.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je sud presudu u odnosu na krivicu okrivljenog N.B. zasnovao na iskazu-odbrani okrivljenog N.J., datoj u prostorijama Direkcije PU za Grad Beograd PS Vračar dana 04.10.2011. godine, u prisustvu branioca po službenoj dužnosti adv. V.B. pri tome ne uzimajući u obzir činjenicu da je ovaj okrivljeni svoj iskaz već dao dan ranije, takođe u prostorijama Direkcije PU za Grad Beograd PS Vračar ali u prisustvu drugog branioca po službenoj dužnosti adv. S.R., kojom prilikom je negirao izvršenje predmetnog krivičnog dela. Nadalje branilac smatra da je okrivljeni N.J. taj iskaz dao pod pritiskom i pretnjom policajaca koji su ga saslušavali, a po savetima i sugestiji svog tadašnjeg branioca po službenoj dužnosti adv. V.B., koji mu je inače na nezakonit način postavljen jer prethodno raniji branilac nije razrešen ni opozvan, zbog čega je sud morao tako dat iskaz da izdvoji iz spisa predmeta.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u odnosu na okrivljenog N.B., pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 419. stav 2. ZKP propisano je da je sud dužan da na osnovu savesne ocene svakog dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima izvede zaključak o izvesnosti postojanja određene činjenice.

Odredbom člana 16. stav 1. ZKP, propisano je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

Shodno citiranim zakonskim propisima, činjenice u krivičnom postupku se mogu dokazivati svim dokazima osim onima koji su sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbom člana 16. stav 1. ZKP.

U konkretnom slučaju iz spisa predmeta – zapisnika o saslušanju osumnjičenog N.J. u MUP-u DP PU za Grad Beograd, PS Vračar od 04.10.2011. godine, proizilazi da je okrivljeni tada osumnjičeni N.J. dana 04.10.2011. godine, pošto je prethodno poučen o svojim pravima, saslušan u službenim prostorijama Direkcije policije PU za Grad Beograd PS Vračar, u skladu sa odredbama člana 226. stav 9. tada važećeg ZKP, u prisustvu branioca po službenoj duženosti adv. V.B., a nakon obavljenog poverljivog razgovora sa istim.

Odredbom člana 226. stav 9. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku propisano je da ako osumnjičeni, u prisustvu advokata pristane da da iskaz, organ unutrašnjih poslova će ga saslušati prema odredbama tog zakonika o saslušanju okrivljenog. O saslušanju osumnjičenog, organ unutrašnjih poslova će obavestiti nadležnog javnog tužioca koji može prisustvovati njegovom saslušanju. Zapisnik o tom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku.

Navode podnosioca zahteva, da je okrivljeni N.J. svoj iskaz u odnosu na krivicu okrivljenog N.B. dao pod pretnjom i pritiskom policajaca koji su ga saslušavali kao i po savetima i sugestiji svog tadašnjeg branioca po službenoj dužnosti adv. V.B., Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, jer iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni N.J. u prisustvu branioca po služenoj dužnosti adv. V.B. tom prilikom izjavio i da policija prema njemu nije upotrebila ni silu ni pretnju kao oblike prinude, niti da je pod uticajem opojnih droga i alkohola, te da je zapisnik svojeručno potpisao a na isti iskaz i zapisnik nije stavio nikakve primedbe ni kada je sutradan, 05.10.2011. godine, saslušavan pred istražnim sudijom.

Stoga, imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zapisnik o saslušanju tada osumnjičenog N.J. od 04.10.2011. godine, ne predstavlja nedozvoljen dokaz i isti se može koristiti u krivičnom postupku pa samim tim ni pravnosnažna presuda nije doneta uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP kako to branilac okrivljenog N.B., neosnovano ističe.

Nadalje, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog N.B. takođe neosnovano ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a naime da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, jer se u činjeničnom opisu radnji izvršenja koje prvostepeni sud daje pojedinačno za svakog od okrivljenih ne navode kvalifikatorne okolnosti koje bi opravdale zaključak suda da su okrivljeni kritičnom prilikom postupali odnosno delovali u grupi.

Ovo s toga, što povezanost u grupu, kao kvalifikatorna okolnost krivičnog dela iz člana 246. stav 3. KZ, najčešće znači vršenje poslova za račun grupe. Povezanost se mora manifestovati delatnostima koje ukazuju na postojanje svesti o pripadništvu u grupi, ostvarenju ciljeva grupe i zajedničkom vršenju kriminalne delatnosti. Ovako formirana grupa ne može biti formirana za izvršenje samo jednog krivičnog dela. U grupi se njeni članovi „povezuju“ radi „trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela“, dakle neodređen broj krivičnih dela, a nikako da izvrše samo jedno krivično delo.

Kako je na istu povredu zakona branilac okrivljenog N.B., ukazivao i u žalbi podnetoj protiv prvostepene presude, a žalbeni sud iste ocenio neosnovanim i u obrazloženju svoje presude na strani 11 o tome dao jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata kao pravilne i na iste, shodno članu 491. stav 2. ZKP, upućuje.

Branilac okrivljenog podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da delo iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen nije krivično delo, budući da pronađena i oduzeta materija - marihuana ne može biti predmet ovog krivičnog dela jer sadrži psihoaktivni THC (tetrahidrokanabinol ispod 0,3%).

Ocenjujući iznete navode, Vrhovni kasacioni sud nalazi da isti nisu od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava.

Odredbom člana 486. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnet zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), Vrhovni kasacioni sud odlučuje samo ako smatra da je reč o pitanju od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava.

Branilac okrivljenog N.B., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede krivičnog zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i u vezi člana 439. tačka 1) ZKP, a koja povreda je identična povredi o kojoj se Vrhovni kasacioni sud već izjasnio u svojoj presudi Kzz 63/13 od 26.06.2013. godine, a koja presuda je dostupna licima koja imaju pravni interes. Navedena presuda je, stoga, značajna za ujednačenu primenu prava, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi, sa aspekta pravilnosti i ujednačenosti primene prava, u smislu člana 486. stav 2. ZKP da nije potrebno ponovo odlučivati o istom pitanju u okviru povrede zakona, na koju se u okviru zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud sa iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 4) u vezi člana 486. stav 2. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.B., u tom delu odbacio kao nedozvoljen.

Protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 208/15 od 25.05.2015. godine zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo okrivljeni D.Ć., zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3) i člana 441. stav 4. ZKP, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači drugostepenu presudu i okrivljenog D.Ć. oslobodi krivice ili pak da istu ukine i predmet vrati sudu na ponovno odlučivanje.

Odredbom člana 483. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a odredbom stava 3. istog člana propisano je da okrivljeni zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti isključivo preko branioca.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda navedena zakonska odredba znači da zahtev za zaštitu zakonitosti treba da bude sačinjen i potpisan od strane branioca okrivljenog. U konkretnom slučaju podneti zahtev za zaštitu zakonitosti po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nije overen pečatom i potpisom branioca adv. B.K., čiji memorandum advokatske kancelarije je korišćen na prednjoj strani zahteva, već je isti napisao i potpisao sam okrivljeni D.Ć., zbog čega nisu ispunjeni uslovi propisani za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka - zahteva za zaštitu zakonitosti iz člana 483. stav 3. ZKP.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud iz napred iznetih razloga, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 483. stav 3. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog D.Ć. odbacio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 490. i 491. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.B. u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) ZKP odbio kao neosnovan, a u ostalom delu isti zahtev kao i zahtev okrivljenog D.Ć. shodno odredbi člana 487. stav 1. tačka 4) u vezi člana 486. stav 2. ZKP-a i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 483. stav 3. ZKP, odbacio kao nedozvoljene i odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković,s.r.                                                                                 Nevenka Važić,s.r.