Postupajući na osnovu člana 8b Zakona o uređenju sudova po žalbi predlagača na rešenje Privrednog apelacionog suda, Vrhovni kasacioni sud je našao da žalba nije osnovana.

Predlagač Š.H. je preko punomoćnika podneo Privrednom apelacionom sudu 11.06.2014. godine zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. U podnetom zahtevu je naveo da je kao radnik DP J. iz B., imao potraživanje za neizmirena potraživanja iz radnih odnosa za koja je pred Opštinskim sudom u Prijepolju dobio pravnosnažnu presudu a koju potom nije mogao da naplati s obzirom da je nad označenim tuženim – izvršnim dužnikom otvoren postupak stečaja. Ukazujući da stečaj traje već četiri godine i deset meseci u trenutku podnošenja zahteva, a da isti nije pri kraju, odnosno da se ne sagledava brzo namirenje stečajnih poverilaca, tražio je da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku na navedeni način, odnosno dugotrajnim sprovođenjem stečajnog postupka.

Postupajući u skladu sa ovlašćenjima iz člana 8a, 8b i 8v Zakona o uređenju sudova, po utvrđenju kako je tekao stečajni postupak, od otvaranja stečaja po predlogu Republike Srbije, Ministarstva finansija, Poreske uprave Prijepolje od dana 23.07.2009. godine do dana podnošenja zahteva, te analizirajući sve radnje koje su preduzete u navedenom postupku kao i sadašnje stanje postupka Privredni apelacioni sud je utvrdio da su tokom celog trajanja stečajnog postupka, sud i drugi stečajni organi, redovno preduzimali radnje u cilju njegovog sprovođenja i okončanja, te da je do 03.07.2014. godine, održano devet pokušaja prodaje imovine stečajnog dužnika i to šest putem prikupljanja ponuda kada nije bilo učesnika na oglasu i tri prodaje neposrednom pogodbom koje su takođe ostale bez uspeha, te da je upravo to faza postupka u kojoj se isti nalazi i razlog zbog kojeg poverioci nisu namireni okončanjem postupka. Imajući u vidu navedeno Privredni apelacioni sud je našao da nije povređeno pravo podnosioca zahteva na suđenje u razumnom roku garantovano odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Razumni rok predstavlja vreme koje je optimalno potrebno da bi se jedan sudski postupak okončao i da bi se sa punom sigurnošću moglo reći da je neko pravo ili neki zahtev onoga ko tvrdi da ga ima osnovano ili ne. Stoga pravilno Privredni apelacioni sud ceni optimalno vreme za okončanje postupka, imajući u vidu složenost samog postupka, da li je u tom postupku od strane suda koji vodi postupak došlo do preduzimanja svih mogućih radnji u cilju njegovog okončanja kao i da li su stranke svojim ponašanjem doprinele produžetku postupka.

Kako se povreda prava na suđenje u razumnom roku u konkretnoj situaciji odnosi samo na postupak stečaja, pravilno Privredni apelacioni sud kao prvostepeni ceni da li je došlo do povrede prava analizom samo stečajnog postupka, a ne i postupka koji je prethodio donošenju izvršne isprave za sporno potraživanje. Ceneći da je sud preduzimao sve zakonom predviđene radnje od trenutka podnošenja predloga za otvaranje stečaja, i to u zakonom propisanim rokovima, Privredni apelacioni sud nalazi da nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer sama činjenica da se podnosilac zahteva još uvek nije naplatio to ne dokazuje. U konkretnom predmetu, prema utvrđenom stanju od strane Privrednog apelacionog suda i pored ažurnog preduzimanja svih zakonom predviđenih radnji nije došlo do okončanja stečajnog postupka, jer nema lica koja su zainteresovana za kupovinu imovine stečajnog dužnika, iako je sa više pokušaja prodaje i to različitim načinima prodaje, sud preduzeo sve da do navedenog dođe.

Iz navedenih razloga, pravilno zaključuje Privredni apelacioni sud da ne postoji povreda prava suđenje u razumnom roku u postupku stečaja, koji je po svojoj prirodi veoma komplikovan i dug, npr. nema mogućnosti da sud u potpunosti utiče na njegovu brzinu, pa stoga pri navedenim okolnostima u kojima je sud preduzimao sve da se postupak ažurno okonča, bez obzira na njegovu dužinu koja je pet godina, pravilno nalazi da nije povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku.

Faza unovčenja imovine stečajnog dužnika je faza koja delimično zavisi i od faktora van samog postupka – tržišta, ekonomske situacije u zemlji i drugih faktora, te stoga duže trajnje unovčenja imovine, ne može da se pripiše u povredu prava na suđenje u razumnom roku, niti da se pripiše neažurnosti suda u slučaju u kome on preduzima sve razumne mere da u konkretnim ekonomskim okolnostima dođe do unovčenja imovine, kako je to u konkretnom predmetu slučaj. Stoga iako je Zakon o stečaju propisano da je stečajni postupak hitan, pravilno nalazi Privredni apelacioni sud da su sve radnje u njemu hitno i preduzimane, te da nema povrede prava na suđenje u razumnom roku, već da se radi o tržišnim okolnostima koja su u određenoj fazi stečajnog postupka, koji je po svojoj prirodi i dugotrajan, zapravo uslovile i njegovu dužinu, a time i ostvarenje prava stečajnog dužnika.

Iz navedenih razloga, pravilno zaključuje Privredni apelacioni sud da u navedenom stečajnom postupku nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa stoga odbija zahtev predlagača da se navedena povreda utvrdi, a samim tim i da se dosudi primerena naknada u opredeljenom iznosu.

Nisu osnovani žalbeni navodi kojima se ukazuje da sud nije cenio pojedinačne kriterijume u skladu sa odlukama Evropskog suda u Strazburu i Ustavnog suda Republike Srbije, jer se navedeni kriterijumi cene u situaciji kada je potrebno utvrditi ko je odgovoran za dužinu trajanja postupka za koji je utvrđeno da neprimereno dugo traje, odnosno da traje duže od roka koji bi bio razuman rok za tu vrstu postupka, a kako u konkretnom slučaju sud to nije utvrdio, to nije bilo osnova ni za posebnu ocenu svakog konkretnog postupanja iako je sud kroz svoju analizu postupka suštinski to i učinio.

Nisu osnovani ni žalbeni navodi prema kojima je odluka doneta uz apsolutno bitnu povredu s obzirom da je odluka doneta pred Privrednim apelacionim sudom u veću sastavljenom od trojice sudija toga suda, a s obzirom da po odredbama Zakona o vanparničnom postupku treba da sudi pojedinac. Navedeno sa razloga što zborni sastav suda, odnosno veće trojica sudija istog suda po opštem principu da onaj ko može više može i manje, ne čini apsolutno bitnu povredu, ako sudi i one predmete u kojima bi bila nadležnost sudije pojedinca.

Stoga iako postoji stav Vrhovnog kasacionog suda da je primernom odredaba Zakona o vanparničnom postupku, odluke o povredi prava na suđenje u razumnom roku donosi sudija pojedinac u prvom stepenu, donošenje konkretne odluke od strane tročlanog sudskog veća ne predstavlja apsolutno bitnu povredu postupka i ne utiče na pravilnost odluke.

Kako pri donošenju pobijane odluke nisu učinjene ni druge apsolutno bitne povrede o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, a shodno iznetom ni one na koje se žalbom ukazuje, to je pravilno prvostepeni sud na činjenično stanje utvrđeno analizom celokupnog stečajnog postupka utvrdio da nije osnovan zahtev predlagača da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, pa je stoga isti odbio, kao i zahtev da mu se zbog povrede navedenog prava dosudi tražena novčana naknada. Pitanje naknade materijalne štete prouzrokovane eventualnom povredom prava na suđenje u razumnom roku ne rešava se u postupku po zahtevu za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku pred redovnim sudovima, a na osnovu člana 8a, 8b i 8v Zakona o uređenju sudova, pa je stoga pravilno rešeno i u trećem stavu pobijanog rešenja.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku i člana 401. stav 1. tačka 2. ZPP, koji se shodno primenjuje, odlučeno je kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.