U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić-Momirović, članova veća, u parnici tužilje S.J. iz K., čiji je punomoćnik G.M.P., advokat iz B., protiv tuženog T. p. z. p. r. i e.-i. p. Z.ž. DOO iz B., koga zastupa A.J., advokat iz B., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6111/12 od 10.11.2014. godine, u sednici održanoj 23.09.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6111/12 od 10.11.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1723/12 od 30.05.2012. godine, stavom I izreke, tužba je odbačena kao neblagovremena u delu kojim je traženo da se poništi kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji dana 15.12.2004. godine, a koje je bez oznake broja i datuma doneo direktor tuženog. Stavom II izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da tužilji isplati neto zarade za period rada i osiguranja, počev od 16.12.2004. do 31.05.2006. godine, u ukupnom iznosu od 409.700,58 dinara, sa kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa pa do isplate. Stavom III izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je tražila da se obaveže tuženi da tužilji isplati naknadu za neisplaćeni i neiskorišćeni godišnji odmor za 2005. godinu u iznosu od 19.236,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2006. godine pa do konačne isplate. Stavom IV izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je tražila da se obaveže tuženi da na ime tužilje izvrši upis radnog staža u trajanju od jedne godine, pet meseci i 15 dana, i to za period osiguranja i rada od 16.12.2004. godine do 31.05.2006. godine, u radnu knjiicu tužilje. Stavom V izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je tražila da se obaveže tuženi da tužilji na ime utvrđenih neisplaćenih zarada izvrši uplatu obaveznih doprinosa za penzijsko invalidsko i zdravstveno osiguranje, kao i za nezaposlenost na teret radnika i poslodavca za period od 16.12.2004. godine do 31.05.2006. godine. Stavom VI izreke, tužba tužilje je povučena u delu u kome je zahtevala da se vrati na rad kod tuženog. Stavom VII izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom VIII izreke, obavezana je tužilja da naknadi troškove parničnog postupka tuženom u iznosu od 142.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6111/12 od 10.11.2014. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1723/12 od 30.05.2012. godine u stavovima I, II, III, IV, V, VII i VIII izreke i odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano revizijom ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1. ZPP i tvrdi da sud koji je odlučivao u drugom stepenu nije bio propisno sastavljen. U donošenju pobijane drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6111/12 od 10.11.2014. godine, protiv koje je revizija izjavljena, nije učestvovao sudija koji je sudelovao na glavnoj raspravi u postupku u kome je doneta prvostepena presuda koja se žalbom pobija.

Navodi revizije o pogrešno primenjenom materijalnom pravu nisu osnovani.

Iz spisa se utvrđuje da je osporenim rešenjem tuženog, tužilji prestao radni odnos 15.12.2004. godine, zbog povrede radnih dužnosti (često kašnjenje, loši rezultati rada u odnosu na prihvaćene zadatke, neuklapanje u timski rad i problem u komunikaciji sa potrošačima). Tužilja je primila rešenje o prestanku radnog odnosa dana 31.01.2005. godine, a tužba u ovom sporu podneta je 16.02.2005. godine.

Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjene materijalno pravo kada je tužba odbačena u delu u kome je tužilja tražila da se poništi rešenje o prestanku radnog odnosa i kada je tužbeni zahtev za isplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa, kao akcesorni zahtev, odbijen kao neosnovan.

Prema članu 122. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja, protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenom ili kada zaposleni sazna za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga na to ovlasti zaposleni može da pokrene pred nadležnim sudom spor u roku od 15 dana od prijema odluke, odnosno od saznanja za povredu svog prava.

Tokom postupka je utvrđeno da je tužilja rešenje o prestanku radnog odnosa primila 31.01.2005. godine, a da je tužbu za poništaj tog rešenja podnela 16.02.2005. godine, dakle po proteku roka iz člana 122. Zakona o radu. Na taj način je rešenje o prestanku radnog odnosa postalo pravnosnažno i postoji pretpostavka njegove zakonitosti. Rok za pokretanje radnog spora radi poništaja pojedinačnog akta je prekluzivni rok materijalnog prava, pa njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu. Materijalno pravni karakter roka za podnošenje tužbe ima uticaja na način njegovog računanja. Rok počinje da teče prvog narednog dana posle dana dostavljanja, a ističe 15-og dana, bez obzira na to da li on pada u subotu, nedelju, ili koji drugi dan kada sud ne radi. Odredbe Zakona o državnim praznicima Republike Srbije i odredba člana 112. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 12/98, 3/02), na koju se tužilja poziva u reviziji, ne odnose se na rokove određene materijalnim zakonom, kao što je Zakon o radu. Istovremeno, ne mogu se primeniti odredbe o zastoju zastarelosti iz člana 384. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer u konkretnom slučaju nije reč o zastarelosti potraživanja, niti o zastarelosti prava, već o roku u kome zaposleni može tražiti sudsku zaštitu u radnom sporu. Posledica propuštanja roka za tužbu je prekluzija koja tužbu čini neblagovremenom i dovodi do odbacivanja.

Imajući u vidu pravne posledice odbacivanja tužbe (pretpostavka zakonitosti otkaza), tuženi nije u obavezi da tužilji naknadi štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja po osnovu rada, primenom člana 108. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Milomir Nikolić,s.r.