Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13- US i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja su navodi u reviziji da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 279. ZPP (izvođenje dokaza saslušanjem stranaka zamolnim putem), imajući u vidu da se revizija može izjaviti zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, ali ne i prvostepenim sudom, kako se to ukazuje revizijom. Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka tužilac je bio u pritvoru od 15.05.1999.godine, koji je određen rešenjem MUP-a RS, SUP Đakovica, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo terorizma iz člana 125. KZ SRJ, na osnovu odredbe iz člana 131. stav 2. tačka 3. Zakona o krivičnom postupku Republike Srbije. Tužiocu je pritvor ukinut 23.04.2001.godine rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž1 1592/00 od 23.04.2001.godine, a krivični postupak protiv tužioca je pravnosnažno obustavljen rešenjem Višeg suda u Leskovcu K 99/11 od 27.12.2010.godine, usled odustanka Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu od krivičnog gonjenja, shodno članu 290. Zakona o krivičnom postupku. Za vreme boravka u pritvoru, tužilac je trpeo različite oblike fizičkog i psihičkog maltretiranja u pritvorskim jedinicama na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija i centralne Srbije, a usled navedenog trpeo je i duševne bolove, zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, koji su uzrokovani neosnovanim lišenjem slobode, kao i objavljivanjem informacija u sredstvima javnog informisanja. Nadležni organ tužene nije odlučio o zahtevu tužioca za naknadu navedene štete, a zastupnik tužene je dopisom od 01.03.2012.godine obavestio tužioca da nema mesta mirnom rešenju spora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, a zbog neosnovanog lišenja slobode i boravka u pritvoru u ukupnom trajanju od 709 dana, isplati iznos od 2.127.000,00 dinara, sa kamatom od dana donošenja presude, do konačne isplate, a odbio je tužbeni zahtev za isplatu još 1.418.000,00 dinara, po navedenom osnovu, sa kamatom.

Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio navedenu prvostepenu presudu u delu kojim je dosuđen iznos od 2.127.000,00 dinara sa kamatom, a preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, kao i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je pored navedenog, tužiocu dosudio još iznos od 1.418.000,00 dinara, po navedenom osnovu, sa kamatom počev od dana donošenja prvostepene presude, do isplate. Pri tome, je po oceni ovog suda, drugostepeni sud pravilno našao da iznos od ukupno 3.545.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu tužiocu za pretrpljenu nematerijalnu štetu u vezi navedenog štetnog događaja, u smislu odredbi člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da je suprotno navodima revizije, prilikom odlučivanja o visini pravične novčane naknade, drugostepeni sud vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, kako i da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, kako je to predviđeno stavom 2. navedene zakonske odredbe.

Neosnovani su navodi revizije da tužiocu ne pripada naknada štete, shodno odredbi člana 560. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, jer je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode, imajući u vidu da je tužiocu određen pritvor zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo terorizma iz člana 125. KZ SRJ na osnovu odredbe iz člana 191. stav 2. tačka 2. Zakona o krivičnom postupku RS (ako osobite okolnosti opravdavaju bojazan da će ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti), te da tužilac nije oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, zbog čega mu je određen pritvor. Iz iznetih razloga, bez uticaja su navodi revizije kojima se osporava osnov za naknadu štete.

Bez uticaja su navodi revizije koji se odnose na ocenu dokaza i ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, imajući u vidu da navedeno nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije, shodno odredbi člana 407. ZPP.

Suprotno navodima revizije, tužiocu nisu dosuđeni troškovi parničnog postupka koji su prouzrokovani njegovom krivicom, te se revizijom neosnovano osporava odluka o troškovima postupka.

Na osnovu iznetog, odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća–sudija

Milomir Nikolić,s.r.