Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme, na radnom mestu vatrogasca – čuvara, po osnovu ugovora o radu od 30.09.2008. godine, kojim je, između ostalog, predviđeno da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze ili ako ne poštuje disciplinu utvrđenu Pravilnikom o radu i Pravilima o disciplini i ponašanju zaposlenih, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Ugovorom o radu je takođe predviđeno da se povredom radne obaveze i nepoštovanjem radne discipline smatra i dolazak na rad pod dejstvom alkohola i drugih opojnih sredstava i upotreba istih u toku rada. Tuženi je dana 21.05.2013. godine doneo Pravilnik o načinu utvrđivanja prisustva alkohola i psihoaktivnih supstanci u organizmu zaposlenih, kojim je zabranjeno unošenje, držanje ili konzumiranje alkoholnih pića u bilo kom objektu u kome tuženi obavljaju svoju delatnost, pristup i/ili boravak zaposlenih pod dejstvom alkohola, tokom i van radnog vremena u bilo kom objektu u kojem tuženi obavlja svoju delatnost ili u poslovnom krugu tuženog, te da se smatra da je zaposleni pod uticajem alkohola ukoliko se u trenutku pristupanju radu ili u toku rada utvrdi bilo kakvo prisustvo alkohola u organizmu, bez obzira na količinu (član 3. i 5.). Članovima 7, 9. i 13. navedenog Pravilnika, propisan je način na koji se utvrđuje alkoholisanost (primenom „alkometra“ koji je uredno baždaren), ko je lice ovlašćeno za ispitivanje alkoholisanosti, kao i sadržina zapisnika koja se sačinjava o ispitivanju na alkoholisanost zaposlenog. Članom 14. je predviđeno da ako zaposleni osporava iskazanu količinu alkohola, zapisnik potpisuju ostala lica, a poslodavac, putem lica koje je vršilo ispitivanje na alkoholisanost (ovlašćenog lica), predlaže zaposlenom da kontrolu alkoholisanosti izvrši putem analize krvi ili urina u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi, uz pratnju koju određuje poslodavac. Ukoliko zaposleni ne prihvati upućivanje na analizu krvi ili urina, to će se konstatovati u vidu beleške u zapisniku o ispitivanju na alkoholisanost. Navedeni Pravilnik je objavljen na oglasnoj tabli 06.06.2013. godine i stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja. Tužilac je dana 13.09.2013. godine u 23,15 časova, dok je bio na radu u noćnoj smeni, podvrgnut vanrednoj kontroli prisustva alkohola u organizmu, čemu su prisustvali Z.C., neposredni rukovodilac tužioca i zaposleni M.T., kao svedok, koji je radio u noćnoj smeni. Alkometrom kojim je izvršeno testiranje, utvrđeno je da kod tužioca postoji alkoholisanost u visini od 0,64 promila, o čemu je sačinjen zapisnik koji su potpisali M.T. i Z.C., a dok je tužilac odbio da potpiše zapisnik i osporio iskazanu količinu alkohola navodeći da je toga dana pojeo veću količinu grožđa i pio sokove. Nakon toga, R.M., šef tužioca, predočio mu je da ako sumnja u iskazanu količinu alkohola alkometrom, može da izvrši kontrolu alkoholisanosti putem analize krvi u domu zdravlja, te da ako to prihvati, obavesti tuženog o tome, kako bi se odredilo lice koje će kao prestavnik tuženog, učestvovati u toj kontroli. Tužilac se tom prilikom nije izjasnio o navedenom, udaljen je sa rada, nakon čega je otišao kući. Sledećeg jutra, tužilac je obavestio R.M. da želi da izvrši kontrolu alkoholisanosti vađenjem krvi, nakon čega su tužilac i njegov neposredni rukovodilac Z.C. otišli u Dom zdravlja gde im je predočeno da se analize uzimanja uzorka krvi za alkotest vrše samo uz nalog policije, o čemu je od strane lekara izdata i potvrda. Tužilac je nakon toga otišao u privatnu laboratoriju, ali ni tamo nije uspeo da izvrši navedenu analizu iz istih razloga. Tuženi je 25.9.2013. godine tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline zbog dolaska na rad u alkoholisanom stanju, a u izjašnjenju na upozorenje tuženi je osporavao iskazanu količinu alkohola u organizmu ističući da nije konzumirao alkohol i da su utvrđeni rezultati netačni i nepouzdani. Rešenjem tuženog od 04.10.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog teže povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, jer je dana 13.09.2013. godine kod njega utvrđena prisutnost alkohola u organizmu u količini od 0,64 primila.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je ništavo rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad.

Bez uticaja su navodi revizije u pogledu pouzdanosti alkometra kojim je izvršena kontrola alkoholisanosti, kao i dužnosti tuženog u postupku provere rezultata alkometra. Naime, sam tuženi je navedenim Pravilnikom dozvolio mogućnost da se osporava rezultat alkometra i propisao postupak u slučaju da zaposleni osporava iskazanu količinu alkohola u organizmu utvrđenu alkometrom. Kako je u konkretnom slučaju tužilac usmeno osporio rezultat alkometra i odbio da potpiše zapisnik o ispitivanju na alkoholisanost, trebalo je primeniti odredbu člana 14. navedenog Pravilnika, prema kojoj, u takvoj situaciji, lice koje je vršilo ispitivanje na alkoholisanost predlaže zaposlenom da kontrolu alkoholisanosti izvrši putem analize krvi ili urina u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi, uz pratnju koju određuje poslodavac, a ukoliko zaposleni ne prihvati upućivanje na analizu krvi ili urina, to će se konstatovati u vidu beleške na zapisniku o ispitivanju na alkoholisanost. U konkretnom slučaju, tužiocu je predložena kontrola alkoholisanosti, ali u zapisniku nije konstatovano da tužilac to nije prihvatio, kako je to predviđeno navedenim odredbama. Imajući u vidu navedeno, te da je sutradan ujutru tužilac, uz pratnju lica koje je odredio tuženi kao poslodavac, pokušao da izvrši kontrolu alkoholisanosti putem analize krvi u Domu zdravlja, kao i privatnoj laboratorije, ali je odbijen, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tuženi nije na pouzdan i pravilan način utvrdio prisustvo alkohola u organizmu tužioca, te da tužiocu nije mogao biti otkazan ugovor o radu zbog te povrede radne obaveze i nepoštovanja discipline, i da navedeni nedostaci u postupku donošenja spornog rešenja čine to rešenje nezakonitim. Zbog navedenog, pobijanom odlukom je pravilno utvrđena ništavost rešenja o otkazu ugovora o radu i tuženi je pravilno obavezan da tužioca vrati na rad, na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, saglasno odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Imajući u vidu navedeno, te da se drugim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena, a radi vođenja parnice nije bilo potrebno davanja odgovora na reviziju od strane tužioca, primenom odredbi člana 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća–sudija

Milomir Nikolić,s.r.