Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 757/2015
29.10.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić - Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca L.D., iz B., čiji je punomoćnik B.P., advokat iz B., protiv tužene Mašinske škole R.D., iz B., čiji je punomoćnik J.S.-P., advokat iz B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 244/14 od 04.12.2014. godine, u sednici održanoj 29.10.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 244/14 od 04.12.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 12756/10 od 25.09.2013. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je poništeno kao nezakonito rešenje tužene broj 243 od 08.06.2010. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog neispunjenja uslova za rad i odluka školskog odbora tužene broj 327/1 od 24.06.2010. godine, kojom je odbijen kao neosnovan prigovor tužioca zaposlenog na radnom mestu nastavnika mašinske grupe predmeta broj 321 od 22.06.2010. godine i tužena je obavezana da tužioca vrati na njegovo radno mesto. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu prizna sva prava po osnovu rada, kao neuredna. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 56.000,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 244/14 od 04.12.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je revizija tuženog neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bez uticaja su navodi revizije u vezi bitne povrede odredba paraničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP (u reviziji pogrešno označen kao član 374. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku), u vezi člana 8. istog zakona, imajući u vidu da su u konkretnom slučaju činjenice bitne za odluku u ovoj pravnoj stvari utvrđene na osnovu pismenih dokaza, čija verodostojnost nije bila sporna tokom postupka, te da tuženi zapravo ne ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, već pogrešnu primenu materijalnog prava.
Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog dana 17.10.2005. godine, na radnom mestu profesora mašinske grupe predmeta, na neodređeno vreme, sa 50 % radnog vremena. U vreme zasnivanja radnog odnosa tužilac je ispunjavao uslove za rad kod tuženog, propisane tada važećim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa i u pogledu državljanstva, jer je tuženom dostavio uverenje o državljanstvu Republike Crne Gore, čime je istovremeno bio i državljanin Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Po prestanku Državne zajednice Srbije i Crne Gore, tužilac do 20.04.2010. godine nije podnosio zahtev za prijem u državljanstvo Republike Srbije nadležnom organu Republike Srbije, te je osporenim rešenjem direktora tuženog od 08.06.2010. godine tužiocu otkazan ugovor o radu, uz obrazloženje da ne ispunjava uslove za rad u školi iz člana 120. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, s obzirom da ne poseduje uverenje o državljanstvu Republike Srbije, a u ostavljenom roku tuženom nije dostavio traženi dokaz. Odlukom školskog odbora tuženog od 24.06.2010. godine, odbijen je kao neosnovan prigovor tužioca i potvrđeno navedeno rešenje direktora tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu, kao zaposlenom. Pre donošenja navedenog prvostepenog rešenja, tužilac je tuženom dana 22.04.2010. godine dostavio potvrdu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijske uprave za grad Beograd, Policijske stanice Čukarica od 20.04.2010. godine da je tom ministarstvu podneo zahtev za prijem u državljanstvo po članu 23. stav 1. Zakona o državljanstvu Republike Srbije. Rešenjem nadležnog organa Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije od 12.07.2010. godine, tužilac, državljanin Republike Crne Gore, primljen je u državljanstvo Republike Srbije.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 120. stav 1. tačka 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br.72/2009), za otkaz ugovora o radu tužioca, imajući u vidu da je tužilac u vreme zasnivanja radnog odnosa ispunjavao sve potrebne uslove za rad kod tuženog, a da je nakon stupanja na snagu navedenog zakona (11.09.2009. godine), a pre donošenja rešenja o otkazu, tuženom dostavio potvrdu da je podneo zahtev MUP-u za prijem u državljanstvo Republike Srbije. Imajući u vidu navedeno, te da je odredbom člana 25. stav 2. Zakona o državljanstvu propisano da se državljanstvo Republike Srbije stiče danom davanja izjave, kada je za sticanje državljanstva Republike Srbije prijemom uslov samo davanje izjave o priznavanju Republike Srbije za svoju državu, to su po oceni ovog suda, pravilno nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju nisu postojali uslovi za otkaz ugovora o radu tužioca u smislu odredbe člana 120. stav 1. tačka 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, zbog čega je pravilno poništeno rešenje tužene od 08.06.2010. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i odluka školskog odbora tužene od 24.06.2010. godine, kojim je odbijen prigovor tužioca na navedeno rešenje, i tuženi je pravilno obavezan da tužioca vrati na rad, na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.
Bez uticaja su navodi revizije da se u konkretnom slučaju radi o prijemu u državljanstvo Republike Srbije u smislu odredbe člana 23. Zakona o državljanstvu, a ne o upisu u evidenciju državljana Republike Srbije, u smislu odredbe člana 52. istog zakona, te da je tužiocu po zakonu morao prestati radni odnos, jer u vreme provere zakonom propisanih uslova za rad u ustanovama obrazovanja nije ispunjavao jedan od zakonom propisanih uslova. Naime, tokom postupka pred nižestepenim sudovima nije bilo sporno da se u konkretnom slučaju ne radi o zahtevu za upis u evidenciju državljana Republike Srbije (član 52. ), već o prijemu u državljanstvo. Osim toga, u vreme kada je tužiocu naloženo da dostavi uverenje o državljanstvu, već je bio protekao rok od pet godina od stupanja na snagu zakona, propisan navedenom zakonskom odredbom, za podnošenje zahteva za upis u evidenciju državljana Republike Srbije i podnošenje pismenih izjava da se lice iz člana 52. stav 1. i 2. smatra državljaninom Republike Srbije. Prema potvrdi MUP-a od 20.04.2010. godine tužilac je podneo zahtev za prijem u državljanstvo Republike Srbije po članu 23. stav 1. Zakona o državljanstvu, kako je to navedeno i u rešenju o prijemu u državljanstvo od 12.07.2010. godine. Prema odredbi člana 23. stav 1. Zakona o državljanstvu pripadnik srpskog naroda koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije ima pravo da bude primljen u državljanstvo Republike Srbije bez otpusta iz stranog državljanstva, ako je navršio 18 godina života i nije mu oduzeta poslovna sposobnost i ako podnese pismenu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom. Prema stavu 3. navedene zakonske odredbe, pod uslovima iz navedenog stava 1. u državljanstvo Republike Srbije može biti primljen pripadnik drugog naroda ili etničke zajedice sa teritorije Republike Srbije. U konkretnom slučaju, tužilac je u vreme zasnivanja radnog odnosa kod tuženog ispunjavao za to propisane zakonske uslove, pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu dostavio poslodavcu potvrdu da je podneo zahtev za prijem u državljanstvo RS, na osnovu odredbe člana 23. stav 1. Zakona o državljanstvu, u kojoj situaciji se smatra da je državljanstvo stekao davanjem izjave i nakon toga nadležni organ je doneo rešenje da je tužilac primljen u državljanstvo RS. Imajući u vidu navedeno, da u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu nije postojao otkazni razlog, jer se shodno citiranoj zakonskoj odredbi ima smatrati da je već tada imao državljanstvo RS, pravilno je poništeno osporeno rešenje i odluka tuženog.
Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 405. stav 1. Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća–sudija
Milomir Nikolić,s.r.