Prema činjeničnom stanju, tužilji koja je bila u radnom odnosu kod tuženog, koji obavlja delatnost u oblasti auto-industrije na neodređeno vreme od 1980.godine i počev od 01.04.2005.godine radila na radnom mestu specijalizovanog radnika 1 (šivač) počev od 01.05.2007.godine na radnom mestu specijalista 3 (kontrolor procesa), a počev od 10.06.2009.godine na radnom mestu kontrolora 2, po zanimanju kofekcionar trećeg stepena radni odnos kod tuženog prestao joj je na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu broj 80-08/09 od 13.08.2009.godine i to na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled organizacionih promena izazvanih nedostatkom, smanjenjem obima posla kod poslodavca, a u cilju racionalizacije broja zaposlenih i odnosa u broj zaposlenih, uz isplatu otpremnine. Usled globalne finansijske krize došlo je do smanjenja obima poslova, a time i do smanjenja prihoda, pa se pojavio višak zaposlenih i to je uslovilo da se donesu kod tužene Programi rešavanja viška zaposlenih i to: 26.01.2009.godine, 30.06.2009.godine i 29.12.2010. godine. Prema Programu rešavanja viška zaposlenih od 29.01.2009.godine 38 zaposlenih oglašeno je tehnološkim viškom, a po Programu od 30.06.2009.godine 15 zaposlenih, među kojima je i tužilja na poslovima kontrolora 2. Programu rešavanja viška zaposlenih, prethodila je odluka predsednika Upravnog odbora tuženog broj 77/09 od 26.01.2009.godine kojom je utvrđeno da je kod tuženog potrebno uraditi novu makro i mikro organizacionu šemu sa ciljem racionalizacije, a odlukom predsednika Upravnog odbora br. 94/09 od 27.05.2009.godine utvrđeno je da se njome potvrđuje predlog makro i mikro organizacione šeme koja čini sastavni deo ove odluke. Odlukom predsednika Upravnog odbora broj 95/09 od 27.05.2009.godine utvrđeno je da je neophodno sprovesti postupak iskazivanja viška 15 zaposlenih iz režije u roku od 60 dana od dana donošenja odluke. Podnescima od 26.06.2009.godine upućenih Nacionalnoj službi za zapošljavanje, Samostalnom sindikatu, Ministarstvu rada i socijalne politike, tuženi je izvršio obaveštavanje da se pokreće postupak utvrđivanja viška zaposlenih u skladu sa odredbom člana 155. stav 2. Zakona o radu. Na sednici održanoj dana 30.06.2009.godine Upravni odbor tuženog doneo je Program rešavanja viška zaposlenih kojim je u tački 2. opisao promene koje su dovele do viška zaposlenih; u tački 3. aktivnosti u toku postupka utvrđivanja viška zaposlenih i ukupan broj viška zaposlenih od 15 poorganizacionim celinama među kojima je i tužilja u tabeli pod rednim brojem 2. (za koje je kao osnov utvrđivanja viška zaposlenih navedeno smanjenje broja izvršilaca); tačkom 4. utvrđeni su kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih definisani Opštim Kolektivnim ugovorom i članom 90. Pravilnika o radu, a koji se imaju primeniti pri utvrđivanju viška zaposlenih, a čiji status nije moguće rešiti nekom od mera za zapošljavanje. U ovoj tački između ostalog utvrđeno je da radno- pravni status zaposlenih koji su iskazani kao višak nije moguće rešiti premeštajem na druge poslove, upućivanjem na rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom, sa nepunim radnim vremenom ili nekom drugom merom, zbog čega će istima biti otkazan ugovor o radu u skladu sa zakonom; delatnost poslodavca je 100% šivačka i tuženi nije imao uslova niti pak mogućnosti da tužilju osposobi za rad na drugim poslovima, niti da joj posredstvom Nacionalne službe za zapošljavanje obezbedi rad kod drugog poslodavca. Rad tužilje, a i drugih zaposlenih na poslovima kontrolora 2 ocenjen je od strane neposrednog rukovodioca R.I., kao i Ž.M. rukovodioca sektora kvaliteta, koji su u postupku pred sudom saslušani u svojstvu svedoka, s tim što je Ž.M. rezultate zaposlenih razmatrao unazad godinu dana, a neposredni rukovodilac R.I. je imao zadatak da izvrši ocenjivanje radnika cele službe kontrole kvaliteta; ocenjivao je rad zaposlenih od godinu dana koja je prethodila godini u kojoj je vršeno ocenjivanje; 5 zaposlenih, a među kojima je bila i tužilja, a ostvarili su manji broj poena. Proglašeni su tehnološkim viškom na osnovu pisanih ocena rezultata rada zaposlenih od 12.06.2009.godine, koji su potpisali oba rukovodioca i Ž.M. kao rukovodilac Sektora kvaliteta i R.I. kao neposredni rukovodilac, tako da je ukupan zbir ocena tužilje 29, izvršilaca V.J. 29, LJ.S. 29, R.B. 25, Z.J. 23, P.P. 32, M.P. 32, I.M. 31. Dopisom od 07.07.2009.godine, tuženi se obratio sindikatima i Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi davanja mišljenja o Predlogu programa rešavanja viška zaposlenih. U oceni Programa rešavanja viška zaposlenih dopisom od 10.07.2009.godine Nacionalna služba za zapošljavanje navela je da nije moguće obezbediti ni jedno od prava predviđenih odredbom člana 154. i 155. Zakona o radu, te da Filijala K. nije u mogućnosti da putem posedovanja obezbedi zaposlenje zaposlenima kod drugog poslodavca koji su iskazani kao višak. Samostalni sindikat se nije izjašnjavao na dostavljeni tekst programa, već je u svrhu izjašnjenja dopisom od 08.07.2009.godine tražio do tuženog kao poslodavca dostavljanje podataka i izveštaja o poslovanju tuženog. Prilikom utvrđivanja viška zaposlenih koji su višak u odnosu na tužilju nije bilo diskriminacije prema životnoj dobi od 47 godina, jer u okviru broja od 15 zaposlenih koji su oglašeni viškom po istom programu obuhvaćeni su i zaposleni koji su u odnosu na tužilju mlađi (S.A. 29, B.R. 38) i drugi zaposleni koji su približnih godina kao i tužilja I.K. 44 godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, odredbe člana 153, 154, 155, 158. i 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05), kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

S obzirom na navedeno postojao je opravdan razlog da tužilji bude otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, pa je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Naime, tuženi je pravilno sproveo postupak utvrđivanja viška zaposlenih, jer je usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena izazvani svetskom krizom u auto industriji, došlo do smanjenja potražnje i to imalo za posledicu da kod tuženog prestane potreba za 15 zaposlenih, među kojima i tužilja. Ovi zaposleni oglašeni su viškom, jer nije bilo mogućnosti da im se obezbedi ni jedno od prava utvrđenih članom 154. i 155. Zakona o radu, a što je utvrđeno i ocenom Programa rešavanja viška zaposlenih od strane Nacionalne službe za zapošljavanje Filijale u K. od 10.07.2009.godine. Pravilno nižestepeni sudovi nalaze da je ocenjivanje tužilje kao i ostalih zaposlenih na poslovima kontrolora dva sprovedeno u potpunosti u skladu sa odredbom člana 38. i 39. Opšteg kolektivnog ugovora i odredbama člana 90. do 94. Pravilnika o radu tuženog od 20.05.2005.godine (prečišćen tekst iz novembra 2009.godine).

Naime, u situaciji kada tuženi problem viška zaposlenih kod tuženog nije mogao rešiti merom skraćivanja radne nedelje, to je postupak rešavanja viška zaposlenih nastavio po programu rešavanja viška zaposlenih od 26.01.2009.godine donošenjem predloga ovog programa, koji je bio dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje i reprezentativnom sindikatu na mišljenje, a stručni tim Nacionalne službe za zapošljavanje zaključio da je programom obuhvaćeno 15 zaposlenih, kojima tuženi nije mogao da obezbedi ni jednu od prava utvrđenih članom 154. i 55. Zakona o radu, a ni putem posredovanja filijale nije moglo da im se obezbedi zaposlenje kod drugog poslodavca. Stoga je odlukom Upravnog odbora od 13.07.2009.godine potvrđen program rešavanja viška zaposlenih po odluci Upravnog odbora od 30.06.2009.godine.

Takođe, pravilna je ocena nižestepenih sudova da tuženi nije povredio proceduru utvrđivanja viška zaposlenih, kada je tužilji na poslovima kontrolora gde je došlo do smanjenja broja izvršilaca pravilnom primenom odredbe člana 179. tačka 9. Zakona o radu tuženi otkazao ugovor o radu. Prethodno primenom kriterijuma propisanih Opštim kolektivnim ugovorima, pored ostalog i rezultata rada, tužilja je ocenjena nižom ocenom od zaposlenih na istim poslovima, pa kako joj je isplaćena otpremnina saglasno članu 158. navedenog zakona, to je istoj radni odnos zakonito prestao.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova-odredbu člana 155. tačka 4. Zakona o radu i člana 39. Opšteg kolektivnog ugovora i u vezi sa tim pogrešan zaključak o pravilnoj sprovedenoj proceduri otkaza, jer Program ne sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, jer postupak oglašavanja tužilje tehnološkim viškom sproveden je u zakonitom postupku, pravilnom primenom kriterijuma za utvrđivanje statusa tehnološkog viška, te je pobijanim rešenjem tužilji zakonito otkazan ugovor o radu.

Navodi revizije ne dovode u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude, pa je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.