Dopunskim rešenjem Višeg suda u Požarevcu R4 I 7/15 od 27.08.2015. godine, zahtev predlagača za veće traženje od dosuđene naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku, a do iznosa od 300.000,00 dinara, je odbijen kao neosnovan.

Protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu R4 I 7/2015 od 06.04.2015. godine predlagač je izjavio žalbu, s tim što je u žalbi istaknuto da nije odlučeno o preostalom delu zahteva do traženog iznosa od 300.000,00 dinara, tako da je dopunskim rešenjem istog suda R4 I 7/15 od 27.08.2015. godine, odlučeno o tom delu zahteva.

Odlučujući o žalbi predlagača na osnovu člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ broj 116/08 ... 101/13), primenom člana 402. u vezi člana 386. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), u vezi člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, na čiju primenu upućuje član 8v Zakona o uređenju sudova, Vrhovni kasacioni sud je našao da žalba predlagača protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu R4 I 7/2015 od 06.04.2015. godine, u stavu prvom i trećem izreke, kao i protiv dopunskog rešenja istog suda R4 I 7/15 od 27.08.2015. godine, nije osnovana, dok žalba predlagača izjavljena protiv stava drugog rešenja Višeg suda u Požarevcu R4 I 7/2015 od 06.04.2015. godine, nije dozvoljena.

U postupku donošenja ožalbenih rešenja, nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1, 2, 3, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje se u postupku po žalbi pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predlagač P.M. podnela je Opštinskom sudu u Žagubici 16.09.2008. godine, predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave – sudskog poravnanja zaključenog 14.05.2008. godine. Opštinski sud u Žagubici doneo je 16.09.2008. godine rešenje o izvršenju I 172/08. kojim je usvojio predloženo izvršenje. Predmet izvršnog postupka je postavljanje ograde između parcela predlagača kao izvršnog poverioca i lica koje je vlasnik susedne parcele, kao izvršnog dužnika. U cilju sprovođenja izvršenja sud je zakazivao ročišta, određivao veštačenja od strane sudskih veštaka geometara, na čije nalaze i mišljenja su stranke imale primedbe, pa su se veštaci tokom postupka izjašnjavali o primedbama i usaglašavali svoje nalaze i mišljenja, a određeno je i veštačenje od strane komisije sudskih veštaka. Sud je tokom postupka donosio zaključke i rešenja kojim je odlučivano o zahtevima i predlozima stranaka, protiv rešenja izvršni dužnik je izjavljivao pravne lekove, koja su ukidana i predmet je vraćan na ponovni postupak. U određenom periodu predmet je bio dostavljen za potrebe krivičnog postupka po privatnoj krivičnoj tužbi tužilje ovde predlagača, protiv izvršnog dužnika i u tom periodu sud nije mogao da preduzima nikakve radnje u cilju sprovođenja izvršenja. Sada je predmet u toku pred Osnovnim sudom u Petrovcu na Mlavi.

Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je utvrdio da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, naložio sudu da postupak okonča u što kraćem mogućem roku i odredio naknadu predlagaču za povredu prava na suđenje u razumnom roku od 80.000,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom postupku prinudnog izvršenja obaveze na određeno činjenje – postavljanja ograde, koji je pravno jednostavan, sud je postupao neažurno i neefikasno i nije koristio zakonska ovlašćenja u pogledu procesne discipline stranaka, na taj način što su stranke, a posebno izvršni dužnik, vršile zloupotrebu svojih procesnih prava, tako da je tolerisanje ovakvog ponašanja stranaka od strane suda u velikoj meri doprinelo dugom trajanju postupka.

Članom 8a stav 1. propisano je da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, a stavom 2. propisano je da zahtevom iz stava 1. ovog člana može se tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Član 8b stav 1. istog zakona propisuje da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, ne može da se odredi i naloži okončanje postupka u roku koji se računa danima, kako se to neosnovano ističe u žalbi. Nalog suda da se postupak hitno završi je upozorenje sudiji da preduzme sve mere u cilju okončanja postupka, ali sudu ne može da se naloži da predmet reši za određen broj dana, obzirom da bi u tom slučaju, a pre svega ceneći okolnosti ovog izvršnog postupka kao i predmet i sredstvo izvršenja određivanje takvog roka bilo bi nedelotvorno. Sud, kao ni stranke ne mogu u postupku da budu ograničeni u preduzimanju procesnih radnji i u odlučivanju, što je sve od uticaja na donošenje zakonitih odluka i okončanje postupka.

Žalbom se neosnovano pobija visina naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku od 80.000,00 dinara, obzirom da je pravna priroda ove naknade satisfakcija za učinjenu povredu prava koju sud može, ali ne mora da odredi. Kada sud utvrdi da je stranci u sudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, primarni cilj zaštite tog prava je da se sudski postupak završi, a kada se odredi primerena naknada za učinjenu povredu prava, njena visina se određuje na osnovu okolnosti konkretnog slučaja, primenom kriterijuma za ocenu trajanja postupka kao što su složenost predmeta, postupanje suda, ponašanje predlagača i značaj spora za podnosioca zahteva. Ova naknada nije naknada nematerijalne štete, kako se to neosnovano ističe u žalbi, već je reč o posebnoj vrsti naknade, a to je primerena naknada za učinjenu povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, prilikom odmeravanja visine troškova postupka pravilnom primenom člana 154. stav 1. ZPP, odlučio da predlagaču pripada naknada u visini od 6.780,00 dinara, čija visina je odmerena primenom tarifnog broja 13, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata, kao i naknada troškova sudskih taksa, koja je odmerena primenom tarifnog broja 4. Zakona o sudskim taksama. Stoga su neosnovani žalbeni navodi da je visina troškova postupka pogrešno odmerena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke, na osnovu člana 401. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku.

Kako je predlagač izjavio žalbu protiv dela odluke kojom je usvojen zahtev i određena naknada od 80.000,00 dinara za povredu prava na suđenje u razumnom roku, u tom delu je žalba nedozvoljena u smislu člana 378. stav 3. Zakona o parničnom postupku, obzirom da stranka nema pravni interes da pobija sudsku odluku kojom je uspela sa svojim zahtevom, tako da je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 401. tačka 1. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.