U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branislave Apostolović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca K.J. iz B., ul. … br. …, koju zastupa advokat V.Č. iz B. ul. ... br. …, protiv tuženog A.b. a.d. u stečaju iz B., ul. ... br. …, koga zastupa advokat B.C. iz B., ul. … …., u postupku po reviziji tužioca protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1840/13 od 12.11.2014. godine, na sednici veća održanoj dana 29.10.2015.godine, donosi:

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1840/13 od 12.11.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 3252/2012 od 05.12.2012. godine, odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi potraživanje tužioca K.J. iz B. prema tuženom A.b. a.d. u stečaju iz B., u iznosu od 300.000 USD sa domicilnom kamatom počev od 05.04.2000.godine do isplate i u iznosu od 400.000 USD sa domicilnom kamatom počev od 23.02.2000.godine do isplate, kao neosnovan. Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 212.000,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je u postupku po žalbi tužioca, presudom Pž 1840/13 od 12.11.2014.godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu prvostepenog suda.

Protiv drugostepene odluke tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga.

Revizija tužioca nije osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Pri donošenju revizijom pobijane odluke nisu načinjene ni apsolutno bitne povrede odredaba ZPP, kao ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. na koje se revizijom ukazuje, jer je izreka pobijane presude jasna, sadrži razloge o odlučnim činjenicama, navedeni razlozi su jasni i u skladu sa dokazima izvedenim tokom postupka do zaključenja glavne rasprave, kao i sa ispravama u spisima predmeta.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje potraživanja tužioca prema tuženom u stečaju, u iznosu od 300.000 USD sa domicilnom kamatom od 05.04.2000.godine do isplate, i u iznosu od 600.000 USD sa domicilnom kamatom od 23.02.2000.godine do isplate.

Zahtev tužioca se odnosi na potraživanja koje je prijavljeno u stečaju tuženog i koje su stečajni organi osporili kao neosnovano, a odnosi na se na priznanje potraživanja u visini iznosa sa štednih knjižica tužioca.

Prvostepeni sud je utvrdio da u vreme izdavanja spornih štednih knjižica na ime tužilje, ona nije bila punoletna, a kao maloletnik nije bila zastupana od strane zakonskog zastupnika. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka prvostepeni sud je utvrdio da prema poslovnoj dokumentaciji tuženog, sporni iznosi upisani na štedne knjižice tužioca nisu evidentirani kod tuženog kao uplaćeni.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi zaključuju da nisu bili ispunjeni uslovi za zaključenje punovažnog pravnog posla-uloga na štednju, te da tužiocu i nisu mogle biti izdate punovažne devizne knjižice sa unetim navedenim novčanim iznosima kao uplaćenim, pa iz iznetih razloga i odbijaju tužbeni zahtev.

Stanovište nižestepenih sudova, prihvata i Vrhovni kasacioni sud kao pravilno i na zakonu zasnovano.

Ulog na štednju je bankarski posao-ugovor po kome jedno lice predaje banci na čuvanje određeni iznos novčanih sredstava, a banka se obavezuje da mu ta sredstva čuva i po njegovom zahtevu isplati delom i u celini, kao i da mu za korišćenje tih sredstava isplati ugovorenu kamatu.

Prema odredbama člana 1043. Zakona o obligacionim odnosima ako je novčani depozit primljen kao ulog na štednju, banka odnosno štedna organizacija izdaje deponentu štednu knjižicu, koja može biti samo izdata na ime donosioca. Prema odredbama Odluke o načinu vođenja deviznog računa i devizne štedne knjižice domaćeg i stranog fizičkog lica takođe je predviđeno u članu 4. stav 1. ovlašćenje banke da otvara devizni račun i izdaje štednu knjižicu koja sadrži podatke o deviznom ulogu. Članom 5. je predviđeno da ako je vlasnik deviznog računa maloletno lice zahtev za otvaranje istog podnosi i dokumentaciju potpisuje zakonski zastupnik, a ako je reč o poklonu maloletnom licu zahtev za otvaranje deviznog računa podnosi i dokumentaciju potpisuje lice koje je podnelo zahtev-ulagač, a devizni račun glasi na maloletno lice.

Kako je utvrđeno da je u vreme izdavanja spornih štednih knjižica tužilja bila maloletna, te da nije bila zastupana od strane zakonskog zastupnika, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da u smislu člana 56. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a imajući u vidu i citirane odredbe Odluke o načinu vođenja deviznog računa i devizne štedne knjižice domaćeg i stranog fizičkog lica, nisu bili ispunjeni zakonski uslovi da se između tužilje i banke zaključi punovažni pravni posao uloga na štednju.

Pravilno takođe nižestepeni sudovi zaključuju da je za ocenu mogućnosti konvalidacije ugovora o ulogu na štednju, nastupanjem punoletstva tužioca, neophodno da se utvrdi da li je do navedenih uplata došlo, jer je to uslov za zaključenje ugovora o ulogu na štednju. S obzirom da prema dokumentaciji banke za označene datume uplate, nije izvršena ma kakva uplata od strane tužioca, a pri činjenici i da je štedna knjižica izdata od strane K.b. koja više nije ni poslovala pod tim imenom u iznačeno vreme izdavanja knjižice, (jer je pre navedenog datuma promenila naziv u A.b. ), pravilno nalaze nižestepeni sudovi da nije došlo do zaključenja ugovora o ulogu na štednju, a što je sve rezultiralo i odbijanjem zahteva za utvrđenje potraživanja koji su u štednim knjižicama navedeni u označenim iznosima.

Revizijski navodi koji ukazuju da je knjižica dovoljan dokaz da je postojao ulog na štednju po Zakonu o obligacionim odnosima nisu osnovani, jer je u situaciji u kojoj jedna ugovorna strana u sudskom postupku osporava podatke koji su uneti u štednu knjižicu, bilo neophodno proveriti da li je navedenih uplata bilo, te da li su osnovano izvršeni navedeni upisi. Pozivanje revidenta da je drugim deponentima po osnovu štedne knjižice priznato potraživanje nisu od uticaja, jer se utvrđenje relevantnih činjenica uplate vrši tamo gde je uplata osporena, a ne u svim slučajevima. Ukoliko postoji sumnja u izvršenu uplatu vrši se provera finansijske dokumentacije banke i dalje postupanje zavisiće od ishoda navedene provere.

Nisu od uticaja ni revizijski navodi tužioca da je tuženi mogao raskinuti ugovor u roku od 30 dana od dana zaključenja, s obzirom da je pravni posao zbog navedenih manjkavosti nije ni nastao, ne može se ni postavljati pitanje raskida istog.

Iz navedenih razloga kako je na utvrđeno činjenično stanje od strane nižestepenih sudova pravilno primenjeno materijalno pravo, a pri tome nisu učinjene povrede ZPP na koje se revizijom ukazuje, niti one o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, to se na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku revizija odbija kao neosnovana.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.