Protiv drugostepene presude, tužilac-protivtuženi izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca-protivtuženog nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu iz člana 361. stav 1. a u vezi člana 249, 251. i 253. Zakona o parničnom postupku. U ovoj parnici veštačenje je povereno Zavodu za sudsko veštačenje iz N.S. koji je angažovao veštaka N.M., koja je od strane Ministarstva pravde imenovana za sudskog veštaka. Samim tim, neosnovano je ukazivanje tužioca na učinjenu bitnu povredu, jer je sam Zavod za veštačenje ovlašćen da angažuje veštaka za izradu nalaza i mišljenja. Neosnovano se revizijom ukazuje i na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku jer su u pobijanoj presudi dati razlozi o svim odlučnim činjenicama koje nisu međusobno nejasni i ni protivrečni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju između tužioca i prvotuženog preduzeća je januara 1999. godine zaključen ugovor o pružanju advokatskih usluga. Prvotuženo preduzeće angažovalo je tužioca u svojstvu advokata za zastupanje tog preduzeća u sporu protiv K.b. u parnici koja je okončana presudom P 3502/01 u korist Preduzeća U.P. Drugo i trećetuženi su osnivači prvotuženog preduzeća. Dana 31.08.2002. godine Preduzeće U.P. sa K.b. zaključilo je ugovor o regulisanju međusobnih obaveza kojim su stranke u članu 1. konstatovale da je zbog jednostranog raskida ugovora o kreditu od 17.07.2001. godine u iznosu od 1.500.000 DM doneta pravnosnažna i izvršna delimična presuda P br.3502/01 gde je sprovedeno izvršenje prenosa sredstava sa računa banke na račun prvotuženog preduzeća u iznosu od 108.951.157,04 dinara 19.08.2002. godine po rešenju o izvršenju I 1857/02 od 05.08.2002. godine. Članom 4. ugovoreno je da u slučaju ispunjenja uslova iz člana 3. ugovora, ugovorne stranke su saglasne da naplaćena sredstva u iznosu od 108.736.157,04 dinara po navedenom rešenju o izvršenju predstavljaju dugoročni kredit koji banka daje preduzeću pod uslovima da preduzeće naplaćeni iznos u svojim knjigovodstvenim knjigama pretvori u kredit na rok od 6 godina, sa grejs periodom od jedne godine i kamatom od 3% na godišnjem nivou. Dana 10.05.2002. godine između tužioca kao advokata i prvotuženog preduzeća i drugo i trećetuženih zaključen je ugovor o regulisanju međusobnih odnosa. Tim ugovorom su u članu 1. ugovorne strane konstatovale da između advokata i preduzeća postoji desetogodišnja poslovna saradnja u pružanju advokatskih usluga prvotuženom preduzeću. U članu 4. konstatovano je da preduzeće i osnivači imaju prema advokatu obavezu u novčanom iznosu i to 29% od profita koje preduzeće, osnivači preduzeća i advokat, zajednički ostvare od kredita koje je to preduzeće dobilo od K.b. u iznosu od 108.736.157,04 dinara i drugih kredita koje će dobiti od K.b. u iznosu od 108.736.157,04 dinara, a shodno ugovoru zaključenom između preduzeća i K.b. dana 31.08.2002. godine kao i po osnovu svih kredita ili pogodnosti koje preduzeće dobije od K.b.. Članom 6. ugovora predviđeno je da prioritet u isplati profita u smislu čalna 4. ugovora ima advokat u iznosu od 150.000 evra, a nakon isplate navedenog iznosa profit će se isplaćivati srazmeno udelima u profitu, s tim da se isplata advokatu od 150.000 evra uračunava u profit od 29% iz člana 4. ugovora. Članom 10 konstatovano je da je smisao zaključenog ugovora u međusobnom poverenju ugovornih strana, učestvovanju ugovornih stranaka u podeli profita u smislu člana 4. i 6. ugovora, obaveštavanju o preduzetim aktivnostima u cilju uspešnog investiranja sredstava preduzeća, zaštiti njegove imovine i osnivača, novčanih sredstava advokata koje se nalaze kod preduzeća osnivača.

Tužilac je u toku postupka tvrdio da je svojim zalaganjem izdejstvovao kredit kod Fonda za razvoj RS a kasnije i povoljne kredite kod K.b. i da se u ovaj pravnoj stvari ne radi o nagradi za pružanje advokatskih usluga jer je tužilac naplatio sve honorare za sebe i advokate koji su sarađivali sa njim i tuženi mu po tom osnovu ne duguju ništa. Tuženi su u toku postupka osporili postojanje bilo kakvog zajedničkog ulaganja sa tužiocem, tvrdeći da do donošenja presude protiv K.b. nisu ništa plaćali tužiocu na ime nagrade i troškova za zastupanje, da je bilo više računa koji su se odnosili na zastupanje u sporu sa K.b. u iznosu od 150.000 evra, što je tužiocu isplaćeno. Sva svoja dugovanja, po osnovu kredita, prvotuženi je zatvorio prema K.b. na osnovu sporazuma o regulisanju međusobnih odnosa od 26.12.2007. godine kada je kostatovano da je prvotuženi u celosti rešio međusobna potraživanja i dugovanja po svim ugovorima prema banci.

Prvostepeni sud odbija tužbeni, a usvaja protivtužbeni zahtev uz obrazloženje da je u konkretnom slučaju predmet obaveze iz ugovora od 10.09.2002. godine nedopušten jer je shodno članu 49. Zakona o obligacionim odnosima protivan dobrim običajima, te samim tim je neosnovano potraživanje tužioca iz ništavog pravnog stava.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev za isplatu duga po ugovoru, a usvojen protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o regulisanju međusobnih odnosa od 10.09.2002. godine.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Članom 46. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovorna obaveza mora biti moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva. Kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv ugovor je ništav kako je to propisano u članu 47. istog zakona. Odredbom člana 49. istog zakona propisano je da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se radi o nedozvoljenom predmetu ugovora. Odredbom člana 4 ugovora, parnične stranke su konstatovale da preduzeće i njegovi osnivači imaju prema advokatu obavezu u novčanom iznosu od 29% od profita koji se ostvari od kredita koje je preduzeće dobilo od K.b.. Tužilac je tokom postupka tvrdio da su pri zaključenju ugovora i određivanju procenta profita stranke imale u vidu da je tužilac svojim zalaganjem izdejstvovao kredit kod Fonda za razvoj RS a kasnije i povoljne kredite kod K.b.. Navedeno ukazuje da je obaveza isplate profita proistekla iz postupanja koje se smatra nedopuštenim i protivnim dobrim običajima, jer se određeno lice stavlja u povoljniji položaj u odnosu na druga lica, a nije proistekla iz ugovora o zajedničkom investiranju parničnih stranaka. Prilikom ocene dozvoljenosti predmeta nekog ugovora sud nije ograničen samo na predmet ugovorne obaveze, već ispituje i njen cilj, pa i motive stranaka prema utvrđenim pravilima za pojedine vrste ugovora. Tužilac nije dokazao da je ovakvo postupanje bilo u skladu sa nalagom tuženih, niti u skladu sa zakonom, pa samim tim se radi o ništavom ugovoru koji ne može biti osnov za ostvarivanje tužbom traženog novčanog iznosa, jer je predmet ugovora nedopušten i protivan dobrim običajima.

Navodi tužioca da se radi o dozvoljenom predmetu ugovora, i da ne postoji zabrana advokatu zaključenja ugovora o investiranju, nije od uticaja na drugačije presuđenje. Ovo iz razloga što su advokatski troškovi u potpunosti isplaćeni tužiocu, a tužilac nije dokazao da je predmet ugovora od 10.09.2002. godine zajedničko investiranje, već se radi o sasvim drugom pravnom poslu, koji je suprotan prinudnim propisima i javnom poretku i dobrim običajima. Samim tim i potraživanje iz nedozvoljenog pravnog posla ne uživa pravnu zaštitu, pa tužilac ne može tražiti isplatu tužbom traženog iznosa iz ugovora čiji je predmet nedopušten. Sudovi su dobro odlučili kada su odbili zahtev tužbe za isplatu utuženog iznosa i usvojili protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora.

Navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava se ne mogu prihvatiti osnovanim.

Kako ne postoje revizijski razlozi kao ni oni na koje se pazi po službenoj dužnosti, revizijski sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović, s.r.