Okrivljeni S.A. je na osnovu člana 261. i 262. ZKP obavezan na plaćanje troškova krivičnog postupka u iznosu od 108.000,00 dinara i na plaćanje sudskog paušala u iznosu od 25.000,00 dinara sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu 9Kž1 537/15 od 28.07.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Vranju i branioca okrivljenog S.A. a presuda Višeg suda u Vranju 3K 70/14 od 30.04.2015. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog S.A., adv. I.R., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona „iz člana 439. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku“ sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.A., adv. I.R., je nedozvoljen.

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP može preko branioca, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povreda tog zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. stav 3. i 4. ZKP, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog S.A., adv. I.R., ističe da je prvostepeni i drugostepeni sud donošenjem pravnosnažnih presuda učinio povredu zakona iz člana „439. stav 1. ZKP“, to jest da je primenio zakon koji se nije mogao primeniti, iz čega proizilazi da se zahtevom ukazuje na povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2) ZKP, zbog kog razloga je podnošenje zahteva dozvoljeno.

Međutim, zahtevom se ne konkretizuje u čemu se ova povreda zakona sastoji, već se u obrazloženju zahteva ukazuje da je sud izvedene dokaze cenio po slobodnom sudijskom uverenju, da nema dokaza da je okrivljeni S.A. držao „inkriminisane psihoaktivne supstance, jer iste nisu nađene u stanu, nego navodno u obližnjem parku“, pa nema ni dokaza da je izvršio krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ, kao i da nije ni pokušao da izvrši krivično delo sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje, u prisustvu svoje supruge i svoje mal. ćerke, dakle, osporava se utvrđeno činjenično stanje i ocena dokaza od strane prvostepenog i drugostepenog suda, a što ne predstavlja razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog i njegovog branioca.

Kako je, dakle, u podnetom zahtevu samo formalno označena povreda zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, dok se u suštini ukazuje na nedozvoljene razloge za podnošenje zahteva, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog S.A., adv. I.R., na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                     Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                              Nevenka Važić,s.r.