Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1138/15 od 24.11.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih i Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog M.P., advokat A.I., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud navedene presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za krivično delo koje mu se optužnicom stavlja na teret ili ih ukine i predmet vrati prvostepenom ili apelacionom sudu na ponovno suđenje, kao i da se odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486. stav 1. ZPP, održao sednicu veća, u kojoj je razmotrio spise predmeta sa zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.P., pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog M.P., u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u izreci prvostepene presude označeno da su okrivljeni od oštećenog preduzeća „M.“ kupili semenski kukuruz po profakturama od 02.04.2002. godine, 05.06.2002. godine i 24.03.2003. godine, kada je račun njihovog preduzeća DOO „F.“, već bio u blokadi, iako je ova tvrdnja netačna i u suprotnosti sa dokazima izvedenim u toku postupka i to sa dopisom Narodne banke Srbije i nalazom i mišljenjem veštaka ekonomske struke, te da je samim tim, neosnovan zaključak nižestepenih sudova da su okrivljeni sa umišljajem, kao odgovorna lica u navedenom preduzeću grubo povredili svoje ovlašćenje u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom, a sve u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za svoje preduzeće. Da kod okrivljenih nije postojao umišljaj za izvršenje predmetnog krivičnog dela niti namera za pribavljanje protivpravne imovinske koristi za svoje preduzeće i da je iskazani gubitak DOO „F.“ bio posledica nepovoljnih tržišnih uslova, prema navodima zahteva, ukazuju iskazi svedoka LJ.K. i Ž.A., koji su naveli da je oštećeni sa DOO „F.“, zaključio ugovore kako bi se toj firmi pomoglo da izmiri svoje dugovanje prema oštećenom, te da je navedeno preduzeće delimično izvršilo ugovorene obaveze ističući da je isključivi razlog za izdavanje menice oštećenom od strane DOO „F.“ u toku 2003. godine bilo to što su akceptni nalozi kao vid plaćanja i obezbeđenja plaćanja zakonskim propisima bili ukinuti, a ne namera okrivljenih da se oštećeni obmane. U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da nijednim dokumentom nije bilo utvrđeno da će obaveze DOO „F.“ prema „M.“ biti prioritetne, te da samim tim novac dobijen prodajom kukuruza koji je dobijen od oštećenog nije morao biti usmeren za plaćanje duga oštećenom, zatim da postupanje okrivljenih nije bilo protivpravno, već u okvirima zakonske regulative, te da sledstveno tome okrivljeni nisu pribavili protivpravnu imovinsku korist svom preduzeću. Iz svega navedenog, prema stavu branioca, proizlazi da je na štetu okrivljenog M.P., povređen krivični zakon jer činjenje okrivljenog, za koje je pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim nije krivično delo, što predstavlja povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog svoj stav da delo okrivljenog za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom nije krivično delo zasniva na sopstvenoj oceni izvedenih dokaza i svojim činjeničnim zaključcima vezano za postojanje umišljaja i namere kod okrivljenog da inkriminisanim radnjama svom preduzeću pribavi protivpravnu imovinsku korist kao i za protivpravnost njegovog postupanja, a koji činjenični zaključci su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, zbog čega branilac okrivljenog iako ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog M.P., ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                            Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                          Janko Lazarević,s.r.