Protiv ovih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog P.Đ., advokat Ž.M., zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud obe nižestepene presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo ili da navedene presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu koga nije obavestio o sednici veća kao ni branioca okrivljenog nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Branilac okrivljenog P.Đ., u zahtev za zaštitu zakonitosti ističe da je prvostepeni sud u izreci presude dodao formulaciju da je okrivljeni „postupao u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist“, čime je dodao zakonsko obeležje krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, koje nije bilo obuhvaćeno dispozitivom optužnog akta, pa je prvostepeni sud postupajući na navedeni način prekoračio optužbu i time učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Ovo stoga, jer je u dispozitivu optužnog akta nadležnog javnog tužioca označeno da je okrivljeni lažnim prikazivanjem činjenice da može da izvrši nabavku automobila za oštećenog M.L., istog doveo u zabludu i naveo ga da mu na štetu svoje imovine preda iznos od 6.000 evra, kao i da je u tom iznosu preduzetim prevarnim radnjama pribavio sebi protivpravnu imovinsku korist.

Sledstveno iznetom, iz same radnje opisane u izreci prvostepene presude – navođenje oštećenog lažnim prikazivanjem činjenica da mu na štetu svoje imovine preda iznos od 6.000 evra, proizilazi i namera pribavljanja za sebe protivpravne imovinske koristi, pa samim tim prvostepeni sud unošenjem u izreku presude formulacije da je okrivljeni „postupao u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist“, nije prekoračio optužbu na štetu okrivljenog, a posebno kada se ima u vidu da je u trećem stavu na drugoj strani obrazloženja optužnice Osnovnog javnog tužioca u Kruševcu Kt 874/09 od 21.06.2011. godine, stavljeno na teret da je okrivljeni postupao u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog pravnosnažnu presudu neosnovano pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 439. stav 1. tačka 9) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe i to da se u konkretnom slučaju radi o građanskopravnom odnosu, a ne o krivičnom delu, jer, prema stavu branioca, kod okrivljenog nije postojala namera pribavljanja protivpravne imovinske koristi imajući u vidu da je okrivljeni postupajući u skladu sa preuzetom obavezom u okviru poslovodstva po nalogu, kupio predmetno putničko vozilo u SR Nemačkoj, koje mu je posredstvom interneta oštećeni pokazao, pa je sledstveno tome pravnosnažnom presudom kojom je okrivljeni oglašen krivim za navedeno krivično delo, na njegovu štetu povređen Krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iznete navode branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Ovo stoga, jer su u izreci prvnosnažne presude naznačene sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, pošto je okrivljeni u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist lažnim prikazivanjem činjenica doveo u zabludu oštećenog M.L., da mu na štetu svoje imovine preda devizni novac u iznosu od 6.000 evra, pri čemu je postupao sa direktnim umišljajem.

Iz iznetog proizlazi da nižestepeni sudovi nisu na štetu okrivljenog P.Đ., povredili krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, u pitanju da li je delo za koje je okrivljeni oglašen krivim krivično delo, pa je zahtev branioca okrivljenog u odnosu na ovu povredu zakona ocenjen kao neosnovan. U vezi sa tim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog svoj stav da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim, nije krivično delo, već građanskopravni odnos, zasniva na svojim činjeničnim zaključcima koji su drugačiji od onih utvrđenih pobijanim presudama i sopstvenoj verziji kritičnog događaja različitoj od one opisanoj u izreci pravnosnažne presude, što je u domenu utvrđenog činjeničnog stanja koje ne može biti predmet ispitivanja po ovom vanrednom pravnom leku.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi i to da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku u pogledu imovinskopravnog zahteva dosuđujući oštećenom na ime istog iznos od 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, što je više od visine protivpravno pribavljene imovinske koristi označene u izreci prvostepene presude, čime je taj sud prekoračio svoja ovlašćenja koja ima po zakonu, kojim navodima se, po oceni ovoga suda, pravnosnažna presuda pobija zbog povrede Zakona iz člana 441. stav 3. ZKP.

Iznete navode Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, s obzirom na to da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je okrivljeni izvršenjem krivičnog dela pribavio sebi protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 6.000 evra u kom iznosu je oštećenom pričinjena šteta i da je oštećeni u toku postupka postavio imovinskopravni zahtev i opredelio njegovu visinu, to je drugostepeni sud, pošto su prethodno proverene sve okolnosti koje su od značaja za utvrđivanje imovinskopravnog zahteva, bio ovlašćen da isti dosudi oštećenom u celini primenom člana 258. stav 4. ZKP, tako što je okrivljenog obavezao da oštećenom na ime imovinskopravnog zahteva isplati iznos od 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa kamatom na taj iznos počev od 01.07.2009. godine pa do konačne isplate, pa su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog da je drugostepeni sud odlukom o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu prekoračio svoja ovlašćenja koja ima po zakonu.

Iz iznetih razloga, zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu Zakona iz člana 441. stav 3. ZKP je ocenjen kao neosnovan.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                           Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                         Janko Lazarević,s.r.