Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je preko svog punomoćnika, advokata blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) pa je našao:

Revizija je neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koje ukazuje sadržaj revizije s obzirom da drugostepena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, već sadrži jasne razloge u pogledu bitnih činjenica koji nisu protivurečni sa činjeničnim stanjem.

Prema činjeničnom stanju, tužilac je od 1980.godine bio u radnom odnosu u Privrednom društvu Z.m.đ. i obavljao je poslove tehničara. Inače, on po zanimanju je inženjer tehnologije sa četvrtim stepenom stručne spreme. Rešenjem RZ za penzijsko i invalidsko osiguranje radnika Beograd, Osnovne zajednice za Podrinsko-Kolubarskog regiona Valjevo, Filijala Šabac od 28.10.1992.godine tužiocu je kao zaposlen u Privrednom društvu Z.m.đ. određeno da mu sa danom 13.10.1992.godine i pripada pravo na zaposlenje sa punim radnim vremenom na drugom odgovarajućem poslu gde neće dizati i nositi teret teži od 15 kg u jednom zahvatu i neće biti izložen dužem stajanju i hodanju, kao što je posao saradnika III sa punim radnim vremenom dnevno. Ugovorom o kupoprodaji zaključenog između Agencije za privatizaciju V.g. a.d. N.S. od 14.08.2009.godine čiji je predmet prodaje dela nepokretnosti pokretne imovine Akcionarskog društva za proizvodnju mineralnih đubriva Z.m.đ. a.d. u restrukturiranju, kupac je bio u obavezi da osnuje novo privredno društvo koje sa 100% vlasništva kupca. Kupac je bio u obavezi shodno odredbama ugovora obezbedi da novo društvo primi u radni odnos na neodređeno vreme zaposlene kod prodavca na dan potpisivanja ugovora, prema spisku koji je sastavni deo priloga ugovora, zaključenjem ugovora o radu na neodređeno vreme u skladu sa odredbama Zakona o radu, te da sa zaposlenima koje primi u radni odnos u periodu od jedne godine od dana ispunjenja ne može raskinuti radni odnos iz razloga što je sa njihovim radom prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Tuženi, čije je poslovno ime u međuvremenu promenjeno, osnovan je kao novo društvo u skladu sa ugovorom od 25.08.2009.godine pa su tužilac i tuženi dana 17.02.2010.godine zaključili ugovor o radu pod brojem 41 kojim je ugovoreno da tužilac koji ima VI stepen strupne spreme i po zanimanju je inženjer tehnologije zasniva radni odnos na neodređeno vreme za obavljanje poslova „lice za bezbednost i zdravlje na radu“ počev od navedenog datuma. Ove poslove tužilac nije obavljao u smenama. Dana 18.03.2010.godine tuženi je zaključio ugovor o pružanju usluga fizičko-tehničkog obezbeđenja sa I.-i. d.o.o. B., kao davaocem usluga, kojim je ugovoreno da se davalac usluga obavezuje da će korisniku usluga pružiti usluge čuvanja i zaštite njegove imovine na i u objektima korisnika usluga sa 5 radnika fizičko-tehničke i protivpožarne zaštite 24 časa dnevno, svaki radni dan, vikendom i praznicima sa jednim kordinatorom na objektu samo radnim danima. Po isteku roka iz tog ugovora tuženi je dana 31.05.2010.godine zaključio isti ugovor sa K.s.k. es d.o.o. B.-K.v. sa sedištem organka u Š., koji je raskinut dana 20.09.2012.godine i tuženi sa N.S. preduzetnikom Agencije za bezbednost S.Š. zaključio ugovor 01.10.2012.godine za vršenje usluga fizičkog obezbeđenja u fabričkom krugu tuženog. Dana 28.05.2010.godine dostavljena je ponuda tužiocu za izmenu ugovorenih uslova zbog potrebe procesa i organizacije rada za poslove portira. Tužilac i tuženi su 28.05.2010.godine zaključili Aneks 1 Ugovora o radu 141 27.02.2010.godine, tako da tužilac umesto poslova „lice za bezbednost i zdravlje na radu“ obavlja poslove „portira“, a izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji poslova od 280.5.2010.godine je formirana portirska služba sa 20 izvršilaca sa ulovima I, VI stepen stručne spreme NK VŠS, poznavanje rada na računaru, s tim da se isti obavljaju poslovi u smenama. Dana 28.07.2010.godine zaključili su Aneks broj 2 Ugovora o radu kojim su izvršene izmene člana 3. Ugovora o radu i dodate nove tačke u pogledu opisa radnog mesta „portir“. Tužilac Anekse ugovora o radu od 28.05.2010.godine i 28.07.2010.godine nije osporavao. Dana 03.02.2011.godine generalni direktor tuženog doneo je odluku o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih zbog organizacionih promena, odnosno ukidanja radnih mesta „glavni tehnolog i portir“, a dana 09.02.2011.godine doneo Predlog Programa rešavanja viška zaposlenih koji je dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje, reprezentativnom sindikatu radi davanja mišljenja. Nacionalna služba za zapošljavanje dala je mišljenje dana 24.02.2011.godine i predlog mera za zapošavanje viška, a reprezentativni sindikat se nije izjašnjavao o predlogu. Program rešavanja viška zaposlenih generalni direktor je doneo dana 02.03.2011.godine prema kom Programu, tuženi ima ukupno 95 zaposlenih, od toga 76 na neodređeno i 19 na određeno, s tim da na određenim poslovima postoji potreba i Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 03.12.2011.godine ukinuta su radna mesta glavnog tehnologa i radno mesto portira i utvrđen spisak zaposlenih na neodređeno vreme za čijim radom je prestala potreba i to za 20 zaposlenih na poslovima portira i 1 zaposleni na poslovima glavnog tehnologa. Između ostalog u Programu je naznačeno da ne postoji mogućnost za zapošljavanje na drugim odgovarajućim poslovima kod tuženog ni kod drugih poslodavaca, a nema potrebe ni za prekvalifikacijom ni dokvalifikacijom, niti mogućnosti da se bilo ko od tih zaposlenih uposli sa nepunim radnim vremenom, te da je jedini način rešavanja viška zaposlenih isplata otpremnine. Tužiocu je dana 22.03.2011.godine doneto rešenje o otkazu ugovora o radu broj 854 zbog prestanka potrebe za njegovim radom na poslovima portira i utvrđeno da mu se isplaćuje otpremnina, a da radni odnos istom prestaje sa danom 22.03.2011.godine zbog organizacionih promena u privrednom društvu koje su dovele do ukidanja radnog mesta portira, usled čega je prestala potreba za radom tužioca kao zaposlenog. Utvrđeno je i to da je tuženi sa A.M. zaključio ugovor o radu dana 26.02.2010.godine na određeno vreme radi obavljanja poslova „lice za bezbednost i zdravlje na radu“ počev od 26.02.2010.godine do 25.05.2010.godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, član 153, 154, 155, 158. i 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05), kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, kao i aneksa ugovora o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, te da se obaveže tuženi da ga vrati na rad.

S obzirom na navedeno postoji opravdan razlog da tužiocu bude otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, pa je pobijano rešenje zakonito, te tužena nije bila u obavezi da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. tog zakona.

Naime, u situaciji kod je tuženi izvršio izmenu Pravilnika i ukinuo radno mesto portira, na kom radnom mestu je jedan od izvršilaca bio i tužilac, a u Pravilniku o rešavanju viška zaposlenih navedeno da nema mogućnosti zapošljavanja tužioca na drugim odgovarajućim poslovima niti potrebe za prekvalifikacijom, dokvalifikacijom, niti da se uposli sa nepunim radnim vremenom i premesti kod drugog poslodavca, sledi da se pitanje radnopravnog statusa tužioca nije mogao rešiti na jedan od ovih načina pa ni da obavlja poslove koji nisu odgovarajući, jer tužilac nije ispunjavao uslove za rad na nepopunjenim radnim mestima.

Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda postojao je opravdan razlog za prestanak radnog odnosa tužiocu kao tehnološkom višku, uz isplatu otpremnine, a u smislu člana 179. tačka 9, a u vezi člana 158, 160. i 192. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 i 61/05). Uslovi za prestanak radnog odnosa bili su ispunjeni u smislu navedene odredbe Zakona i kod činjenice da je po prestanku potrebe za radom portira zaposlenih kod tuženog ( 20 izvršilaca među kojima i tužilac), potreba za obavljanjem tih poslova i dalje postoji. Iz razloga što je tužena poslove čuvanja zaštite imovine poverila specijalizovanoj ustanovi za poslove obezbeđenja, aktom o poslovanju, odnosno na osnovu odluke nadležnog organa. Zato su neosnovani i navodi revizije da tužiocu nije mogao biti otkazan ugovor o radu zbog ukidanja portirske službe kod tuženog. Takođe, neosnovano se ukazuje na zloupotrebu prava od strane tužene, i da je tužena tužioca trebalo da vrati na poslove koje je obavljao „lica za bezbednost i zdravlje na radu“, jer tuženi u momentu početka rada tužioca na poslovima portira, zasnovao radni odnos na određeno vreme sa drugim izvršiocem. Ovo stoga što tužilac ukoliko nije bio zadovoljan poslovima koje je trebalo da obavlja (portira) na osnovu zaključenih Aneksa ugovora o radu, imao je mogućnost da njihovu zakonitost osporava u postupku pred nadležnim sudom shodno odredbi člana 195. Zakona o radu, ali on to nije učinio.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 161. stav 1. u vezi člana 150. ZPP odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević ,s.r.