Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 629/2015
24.12.2015. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca G.B. iz N.S., koga zastupa punomoćnik Č.N., advokat iz N., protiv tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije iz B., koju zastupa punomoćnik V.M., advokat iz B., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2607/14 od 05. januara 2015. godine, u sednici veća održanoj 24.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2607/14 od 05. januara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2068/2013 od 30.05.2014. godine, primarni tužbeni zahtev se odbija, a eventualni tužbeni zahtev se delimično usvaja, pa se poništava rešenje o otkazu ugovora o radu tužene broj 13-40/2010 od 26.04.2010. godine kao nezakonito i obavezuje tužena da tužioca vrati na poslove radnog mesta u skladu sa njegovom školskom spremom i njegovim sposobnostima u roku od osam dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja. Tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljenih zarada za period od 14.05.2010. do 01.11.2012. godine isplati neto iznos od 1.282.719,00 dinara kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 1.061.044,00 dinara počev od 02.11.2012. godine do isplate, da na sve isplaćene zarade uplati tužiocu doprinose za obavezno socijalno osiguranje preko Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje u roku od osam dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 393.466,00 dinara sve u roku od osam dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja. Tužba u delu u kome se obavezuje tuženi da tužiocu na ime manje isplaćenih zarada za izvršenje i drugih poslova za vreme trajanja radnog odnosa kod tužene isplati iznos od 1.290.471,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev 02.11.2012. godine do isplate kao i zakonsku kamatu na iznos od 1.061.044,00 dinara pa do traženog iznosa od 1.281.719,00 dinara počev od 02.11.2011. godine do konačne isplate se odbija.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2607/14 od 05. januara 2015. godine žalba tuženog se odbija i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2068/2013 od 30.05.2014. godine se potvrđuje u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se, osim uopštenog pozivanja na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, ni na jednu takvu povredu konkretno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene od 01.07.2005. godine na radnom mestu nabavljača u Regionalnoj kancelariji N.S., Sektor za regionalne kancelarije u centru za kontrolu. Tužena je 30.12.2009. godine donela odluku kojom se usvaja tekst Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Agenciji za privatizaciju i u tački 3. te odluke je utvrđeno da Pravilnik stupa na snagu po dobijanju saglasnosti od strane Vlade Republike Srbije ali na taj Pravilnik Vlada nije dala saglasnost. Sledećeg dana tužena donosi odluku o pokretanju postupka o utvrđivanju viška zaposlenih zbog prestanka potrebe za obavljanje određenih poslova ili smanjenja obima poslova ili organizacionih promena a u skladu sa odlukom Vlade Republike Srbije o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave, javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje. Tom odlukom je utvrđeno da na dan njenog usvajanja broj zaposlenih na određeno vreme je 359 i najmanje 79 zaposlenih čini višak. Takođe je predviđeno da je za sprovođenje postupka rešavanja viška zaposlenih ovlašćen direktor tužene, a odluka stupa na snagu narednog dana od dana donošenja. Posle toga 23.02.2010. godine tužena donosi odluku o usvajanju predloga programa rešavanja viška zaposlenih koji se poziva na Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i odluku Vlade Republike Srbije kojom je određen maksimalan broj zaposlenih u Agenciji za privatizaciju od 280. U programu je određeno u kojim organizacionim jedinicama će doći do umanjenja poslovnih aktivnosti, smanjenja obima posla, a takođe je utvrđeno da je potpuno prestala potreba za obavljanje pojedinih poslova uključujući i poslove nabavljača, vozača i tehničkog sekretara. Takođe je navedeno da je Upravni odbor usvojio odluku o pokretanju postupka za utvrđivanje viška zaposlenih i da je procenjeno da je višak zaposlenih kod tuženog najmanje 79 radnika u radnom odnosu na neodređeno vreme, da je direktor tužene utvrdio da je neophodno racionalizovati unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta i smanjiti broj zaposlenih na neodređeno vreme za 89 lica, te da će te promene trajati u periodu od najmanje 90 dana od dana stupanja na snagu akta o sistematizaciji. Istog dana direktor je doneo odluku o donošenju i stupanju na snagu Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta. U predlogu programa rešavanja viška zaposlenih je predviđeno da će se u postupku utvrđivanja viška zaposlenih uzeti u obzir rezultati rada, imovno stanje u skladu sa primenom opštih propisa o radu i načinu i obimu kojim se utvrđuju ti poslovi. Provera kvaliteta rada zaposlenih izvršena je u periodu od 26.12.2009. do 16.01.2010. godine i to od strane neposrednog rukovodioca. Nakon usvajanja predloga programa rešavanja viška zaposlenih taj akt zajedno sa spiskom zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, a na tom spisku je i tužilac, je istaknuta na oglasnu tablu u Regionalnoj kancelariji u N.S., a Nacionalnoj službi za zapošljavanje Filijale u Beogradu tuženi je dostavio predlog mera za rešavanje viška zaposlenih i Nacionalna služba je dala mišljenje, predložila tuženom da zaposlene koji su utvrđeni kao višak izvesti o merama aktivne politike zapošljavanja, te je dala obaveštenje o slobodnim radnim mestima. U vreme kada je sproveden postupak utvrđivanja viška zaposlenih kod tuženog nije postojao sindikat. Prema prethodnom Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog bilo je predviđeno radno mesto nabavljač Regionalne kancelarije N.S. u Centru za kontrolu izvršenja. Međutim, Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 23.02.2010. godine to mesto nije bilo predviđeno. Zbog toga je rešenjem tužene od 24.04.2010. godine tužiocu otkazan ugovor o radu odnosno zbog ekonomskih i organizacionih promena koje su dovele do prestanka potrebe za obavljanjem navedenog posla, a radni odnos mu je prestao u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja s tim što mu je određena otpremnina u iznosu od 819.271,00 dinar.

Imajući u vidu navedeno, pobijanom presudom je usvojen tužbeni zahtev i poništeno osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu, a tužena obavezana da tužiocu naknadi štetu u visini izgubljene zarade s obzirom da su nižestepeni sudovi našli da je tužiocu ugovor o radu otkazan na osnovu Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta koji nije dobio potrebnu saglasnost Vlade Republike Srbije i otuda nije mogao biti u primeni.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nezakonito. Članom 5. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji (''Službeni glasnik RS'' 104/2009) je propisano da su organi državne uprave, javne agencije i organizacije za obavezno socijalno osiguranje dužne da o sprovođenju tog zakona izveštavaju Vladu. Odredbom člana 7. stav 2. Zakona o javnim agencijama (''Službeni glasnik RS'' 18/05 i 81/05) je utvrđeno da se na prava, obaveze, odgovornosti i zarade direktora i zaposlenih u javnoj agenciji primenjuju opšti propisi o radu ako ovim ili posebnim zakonom nije šta drugo određeno. Članom 41. tog zakona propisano je da javna agencija donosi opšte akte kojima uređuje pitanja od značaja za svoj rad i poslovanje prema posebnom zakonu i aktu o osnivanju javne agencije. Opšte akte o radu i poslovanju javnih agencija donosi Upravni odbor, a opšti akt o pravima, obavezama, odgovornostima i zaradi direktora i zaposlenih u javnoj agenciji donosi se uz saglasnost osnivača. Odredbom člana 45. stav 1. Zakona o javnim agencijama je propisano da Upravni odbor javne agencije usvaja i do 15. decembra tekuće godine podnosi osnivaču na saglasnost program rada javne agencije za narednu godinu i finansijski plan javne agencije. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužena zbog promena koje su nastupile donošenjem Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji sprovela postupak utvrđivanja i proglašenja zaposlenih za tehnološki višak u kom postupku je tužiocu koji je bio raspoređen na radno mesto nabavljača u Regionalnoj kancelariji N.S., Centra za kontrolu izvršenja ugovora, otkazan ugovor o radu. U tom postupku tužena je donela program rada, finansijski plan za 2010. godinu i usvojila predlog Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta nakon čega je finansijski plan zajedno sa predlogom Pravilnika kao i program rada dostavila svom osnivaču, odnosno Vladi Republike Srbije na saglasnost. Vlada je dala saglasnost za finansijski plan i program rada tužene za 2010. godinu ali ne i saglasnost na predlog Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta na osnovu koga je tužena donela pomenuti program rešavanja viška zaposlenih u kome je navedeno da je prestala potreba za obavljanje poslova na radnom mestu na kome je tužilac bio raspoređen zbog toga što je to radno mesto ukinuto. Po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodima revizije, imajući u vidu odredbe člana 41. Zakona o javnim agencijama Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u agenciji predstavlja opšti akt o pravima, obavezama, odgovornosti i zaradi direktora i zaposlenih u javnoj agenciji koji se donosi uz saglasnost osnivača. To proizilazi i iz samih odredaba Pravilnika jer on u uvodnim odredbama navodi da se njime uređuje unutrašnja organizacija radnih mesta, uslovi za zasnivanje radnog odnosa zaposlenih i raspoređivanje zaposlenih, a takav stav nije u suprotnosti sa Statutom tužene jer on u članu 15. propisuje da Upravni odbor agencije donosi opšte akte agencije kako je propisano i članom 41. Zakona o javnim agencijama ali uz saglasnost osnivača odnosno u konkretnom slučaju Vlade Republike Srbije. Nije prihvatljiv stav tužene da time što je Vlada kao osnivač dala saglasnost za finansijski plan i program rada za 2010. godinu ona je ujedno dala i saglasnost na Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta s obzirom da je u postupku utvrđeno da navedeni predlog Pravilnika nije bio sastavni deo ni jednog od ovih akata. Insistiranje revizije da su se nižestepeni sudovi pozvali na pogrešnu odluku tužene o usvajanju predloga Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta nije od značaja jer je u postupku nesumnjivo utvrđeno da ne postoji saglasnost Vlade Republike Srbije na Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, bez te saglasnosti, kao odloženog uslova za stupanje na snagu Pravilnika, on se nije mogao primeniti, a bez primene tog Pravilnika kao punovažnog akta nije bilo moguće zakonito sprovesti postupak utvrđivanja tehnološkog viška.

Imajući u vidu da je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, to su nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredaba člana 191. st. 1. i 2. Zakona o radu obavezali tuženu da tužioca vrati na rad, kao i da mu naknadi štetu u visini izgubljene zarade u periodu u kome nije radio, a u visini koja je utvrđena u postupku vodeći računa i o iznosu zarade koju je tuženi u istom periodu ostvario radeći na drugim poslovima.

S obzirom da se ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, to je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci presude.