.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1884/15
10.12.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Snežane Andrejević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca D.T. iz B., koga zastupa B.S., advokat iz B., protiv tužene S.T. iz Beograda, koju zastupaju I.P.-S. i G.P.-Đ., advokati iz B., radi zaštite od nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 668/14 od 03.04.2015. godine, u sednici veća održanoj 10.12.2015. godine doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 668/14 od 03.04.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 3933/2013 od 24.10.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se odredi mera zaštite od nasilja u porodici u trajanju od jedne godine, kojom bi se tuženoj zabranilo uznemiravanje tužioca lično, telefonom i pismeno. Stavom drugim izreke odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka.
Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2 105/2014 od 12.03.2014. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev, odredio meru zaštite od nasilja u porodici u trajanju od jedne godine i zabranio tuženoj uznemiravanje tužioca lično, telefonom i pismeno, te obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 144.000,00 dinara.
Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 997/14 od 11.09.2014. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž2 105/2014 od 12.03.2014. godine i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca.
Odlučujući o žalbi tužioca u ponovnom postupku, nakon održane glavne rasprave pred drugostepenim sudom, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2 668/14 od 03.04.2015 godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu P2 3933/13 od 24.10.2013. godine, te obavezao tužioca da tuženoj naknadi parnične troškove u iznosu od 103.500,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Tužena je podnela odgovor na reviziju.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...55/14) u vezi člana 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br.18/05) i utvrdio da revizija nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Pobijana odluka je jasna, potpuna i neprotivrečna, sadrži razloge o bitnim činjenicama a dati razlozi saglasni su izvedenim dokazima, pa presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su razvedeni supružnici. Brak stranaka, zaključen 07.09.2003. godine, pravnosnažno je razveden presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 5793/11 od 31.05.2013. godine. Zajedničko dete stranaka, maloletni Đ.T., rođen 06.05.2004. godine, je istom presudom poveren tuženoj kao majci, radi samostalog vršenja roditeljskog prava, uređen je način održavanja ličnih odnosa deteta i oca, ovde tužioca, i odlučeno o očevom doprinosu za izdržavanje maloletnog Đ.. Tužilac je doktorirao na Filozofskom fakultetu i stalno je zaposlen na Univerzitetu M., tužena je diplomirala na Filozofskom fakultetu i zaposlena je u L.B.. Od zasnivanja bračne zajednice partnerski odnosi supružnika bili su opterećeni nesuglasicama i sukobima, a sukobi po pitanjima koja se tiču zajedničkog deteta su nastavljeni i nakon razvoda braka. Zajednica života supružnika je tokom trajanja braka više puta prekidana i nastavljana, a definitivno je prestala u januaru 2012. godine, kada se tužilac iselio iz zajedničkog stana i od tada živi u roditeljskom stanu. Tokom postupka nije bilo sporno da je tužena u periodu od marta do juna meseca 2012. godine tužiocu slala SMS poruke uvredljive sadržine, a iz tužiočevog iskaza je utvrđeno da je poslednju takvu poruku primio 11.06.2012. godine. U navedenom periodu maloletno dete stranaka je boravilo kod oca, kontakti majke i deteta su u tom periodu bili sporadični a tužena je za ovu situaciju okrivila oca, tvrdeći da je on zabranjivao maloletnom Đ. da viđa majku. Tužilac je zahtev za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici zasnovao na činjenici da je u periodu od marta 2012. do 11.06.2012. godine tužena slala tužiocu uvredljive SMS poruke, za koje je tužena navela da su citirane van konteksta i da su posledica frustracije i osećaja nemoći jer joj je tužilac u tom periodu zabranjivao kontakt sa detetom. Prema mišljenju Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje R., tužena je prestala da šalje SMS poruke tužiocu kada je shvatila da ih maloletno dete stranaka čita te izricanje mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na tuženu u konkretnom slučaju nije celishodno.
Polazeći od navedenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo sadržano u odredbama člana 197. i 198. Porodičnog zakona i pravilno zaključili da se postupci tužene u konkretnom slučaju ne mogu kvalifikovati kao nasilje u porodici u smislu člana 197. Porodičnog zakona i da određivanje mere zaštite od nasilja nije celishodno.
Nasilje u porodici, u smislu člana 197. Porodičnog zakona, podrazumeva svaki vid fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog zlostavljanja, svako drugo bezobzirno drsko ili zlonamerno ponašanje koje vrši jedan član porodice prema drugom članu, ugrožavajući telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Nasilnik preduzima raznovrsne radnje, odnosno ispoljava takvo ponašanje kako bi uspostavio moć i kontrolu, te zadovoljio neke svoje potrebe na štetu drugog člana porodice. U konkretnom slučaju, iz činjenica utvrđenih tokom prvostepenog i drugostepenog postupka ne proizilazi da je tužena ispoljila takav vid ponašanja kojim bi ugrozila duševno zdravlje i integritet tužioca do stepena koji bi se mogao kvalifikovati kao nasilje u porodici. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da su postupci tužene u periodu od marta do juna meseca 2012. godine, kada je tužiocu slala poruke uvredljive sadržine, bili reakcija na ponašanje tužioca i posledica osećaja nemoći zbog činjenice da u tom periodu nije viđala dete. Osim toga, svrha određivanja mera zaštite od nasilja je u preventivnom delovanju radi sprečavanja novih akata nasilja i otklanjanja okolnosti koje pogoduju vršenju nasilja, a nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili da je u ovom slučaju poslednja poruka uvredljive sadržine poslata 11.06.2012. godine, pre podnošenja tužbe u ovoj parnici, te da je slanje poruka bilo posledica osećaja bespomoćnosti i frustracije tužene, koja je svesna potrebe da sa takvim ponašanjem prestane. Ceneći period koji je protekao od slanja poruka do donošenja odluke, okolnosti konkretnog slučaja, stepen ugroženosti tužioca i opasnost od ponavljanja ovih postupaka, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da izricanje mera zaštite od nasilja u porodici u ovom slučaju nije opravdano i pravilno odlučili odbijanjem tužbenog zahteva, dok suprotni navodi revidenta nisu osnovani.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Snežana Andrejević,s.r.
