U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u radnom sporu tužilje R.J. iz P., čiji je punomoćnik V.R., advokat iz Požege, protiv tuženog Preduzeća za proizvodnju i promet J. DOO, G., A., čiji je punomoćnik G.P., advokat iz A., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i reintegraciji, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br.76/14 od 13.11.2014. godine, u sednici od 09.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br.76/14 od 13.11.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Ispravljenom presudom Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Arilju P1 br.463/13 od 22.10.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je donošenjem rešenja o otkazu ugovora o radu 471 od 30.09.2011. godine, tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, pa je tuženi obavezan da tužilju vrati na rad. Tuženi je obavezan da tužilji na ime troškova spora isplati 160.500,00 dinara, sve u paricionom roku.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br.76/14 od 13.11.2014. godine, preinačena je navedena ispravljena prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se utvrdi da joj je donošenjem rešenja o otkazu ugovora o radu označenog broja od 30.09.2011. godine, nezakonito prestao radni odnos kod tuženog i da se tuženi obaveže da je vrati na rad. Tužilja je obavezana da tuženom na ime naknade troškova spora isplati 16.000,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, sa blagovremenom dopunom, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, predlažući da se ista odbije.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14) koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti pak bitna povreda iz tačke 12. citirane zakonske odredbe, na koju se revizijom ukazuje jer je izreka pobijane presude jasna i neprotivrečna razlozima obrazloženja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu zaključenog 20.03.2012. godine, za obavljanje poslova referenta za rad i radne odnose, iako je tog istog datuma zaključila još jedan ugovor o radu za obavljanje poslova knjigovođe, ali taj ugovor nije protokolisan kod tuženog, niti je ona te poslove obavljala. Tužilja je kod tuženog obavljala poslove referenta za rad i radne odnose i to kao jedini izvršilac ovih poslova, koji su se između ostalog sastojali i u obračunu naknade zarade radnika tuženog za vreme privremene sprečenosti za rad i podnošenju zahteva za refundaciju ovih isplaćenih naknada zarada za slučaj privremene sprečenosti za rad koji su trajali preko 30 dana, Republičkom zavodu za osiguranje. Direktor tuženog je odlukom od 23.05.2011. godine, formirao komisiju za kontrolu obračuna i refundaciju bolovanja preko 30 dana zbog sumnje da ta sredstva nisu refundirana od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, u dužem vremenskom periodu. Ova komisija tuženog je 26.08.2011. godine, sačinila izveštaj na osnovu obavljene kontrole, kojim je utvrdila da evidencija doznaka od početka 2008. godine nije vođena kako treba, da je za tu godinu delimično izvršena refundacija sredstava isplaćenog bolovanja zaposlenima koji su bili na bolovanju preko 30 dana, ali da nije izvršena za sve zaposlene (za njih 17) a da za 2009. i 2010. godinu nije uopšte podnet zahtev za tu refundaciju. Zaključak komisije je da je tužilja kao jedini izvršilac za obavljanje poslova referenta za rad i radne odnose, odgovorna za ove propuste. Tuženi je potom poslao Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje zahtev za refundaciju ovih sredstava, ali mu je odbijen zahtev za refundaciju sredstava za period januar – juni 2008. godine u ukupnom iznosu od 543.616,75 dinara jer je potraživanje zastarelo. U odnosu na 2009. zaključno sa 2010. godinom, tuženi je obavešten da treba da parcijalno obračuna ovu naknadu za refundaciju i tako ih dostavi zavodu. Rešenjem tuženog od 16.09.2011. godine, tužilja je obavezana da mu naknadi pričinjenu štetu u iznosu od 543.616,75 dinara, na ime zastarelih potraživanja naknade zarade zbog privremene sprečenosti za rad koja je trajala preko 30 dana. Tuženi je upozorio tužilju 16.09.2011. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu na osnovu člana 179. stavovi 2. i 3. Zakona o radu jer je svojom krivicom učinila težu povredu radne obaveze – nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršavanje poslova na kojima radi utvrđenim opštim aktom poslodavca. Pravilnikom o radu tuženog bez oznake broja i datuma donošenja, a koji je bio u primeni u vreme propuštanja radnji koje su tužilji stavljene na teret, kao i u vreme donošenja osporenog rešenja, pored ostalog je predviđeno, da se za povredu koja je tužilji stavljena na teret: neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje dužnosti i obaveza može izreći disciplinska mera prestanka radnog odnosa (član 90. stav 1), da se ta disciplinska mera prestanka radnog odnosa izriče za povrede radne obaveze ako su učinjene namerno ili iz grube nepažnje ili ako su istom prouzrokovane teže štetne posledice (član 88. stav 3). Pobijanim rešenjem tuženog od 30.09.2011. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tač.2. i 3. Zakona o radu, jer je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršavanje poslova utvrđenih opštim aktom tuženog i zato što je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi sa radom kod poslodavca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu doneto na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu nezakonito jer nije bio ispunjen kumulativni uslov iz stava 2. člana 90. Pravilnika o radu tuženog, kojim je predviđeno da se mera prestanka radnog odnosa propisana stavom 1. ovog člana, izriče ako su ugroženi ili mogli biti ugroženi život i zdravlje zaposlenih, bitno poremećen proces rada kod poslodavca ili se na drugi način otežava rad poslodavca, odnosno narušava njegov ugled, a što u konkretnom slučaju nije dokazano.

Pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje zaključujući da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu doneto zakonito, na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu u vezi članova 88. stav 3. i 90. stav 1. Pravilnika o radu tuženog i člana 15. ugovora o radu, jer je tužilja nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršila poslove referenta za rad i radne odnose.

Po nalaženju ovog suda tužilja nije savesno obavljala poslove referenta za rad i radne odnose po pravilima propisanim odredbama Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja („Sl. glasnik RS“, broj 116/2006, sa izmenama i dopunama) koji je bio na snazi u vreme učinjenih povreda radnih obaveza referenta za rad i radne odnose kod tuženog, u koje je spadao obračun naknade zarade radnika u slučaju privremene sprečenosti za rad preko 30 dana i podnošenje zahteva za refundaciju tih troškova kod Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.

U kontekstu utvrđene činjenice da je tužilja obavljala poslove referenta za rad i radne odnose po ugovoru o radu zaključenim 20.03.2002. godine, to su bez uticaja njeni revizijski navodi da joj je pobijanim rešenjem otkazan ugovor o radu koji je zaključila istog datuma, za poslove knjigovođe.

S obzirom da je opštim aktom tuženog – Pravilnikom o radu bila propisana mogućnost otkaza ugovora o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze zbog neblagovremenog, nesavesnog ili nemarnog izvršavanja te radne obaveze; to nisu osnovani revizijski navodi tužilje da je pobijana presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Preostalim revizijskim navodima kojima osporava validnost Pravilnika o radu tuženog, za koji je utvrđeno da nema oznaku broja, niti datum donošenja, tužilja ustvari osporava utvrđeno činjenično stanje, sa kog razloga se revizija ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Pravilno je doneta i odluka o troškovima spora na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.