Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

U podnetom zahtevu branioca okrivljenog D.J. se navodi da se pobijane odluke zasnivaju na Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) i Zakonu o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), čija zakonska rešenja su „protiv zdravog razuma i logike, protiv pozitivnog prava i građana RS“. Po stavu odbrane na štetu okrivljenog D.J. pogrešno je primenjen član 45. stav 5. Krivičnog zakonika iz kog razloga se po stavu odbrane postavlja pitanje koji zakon ima veću pravnu snagu: Krivični zakonik ili Zakon o izvršenju krivičnih sankcija i Zakon o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera. Donošenjem pobijenih rešenja okrivljenom D.J. su uskraćena ljudska prava, posebno pravo na pravično suđenje.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud ove navode u podnetom zahtevu ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizlazi da je presuda Osnovnog suda u Leskovcu K 2633/10 od 02.06.2014. godine, kojom je okrivljeni D.J. oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 1. u vezi člana 289. stav 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca postala pravnosnažna donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Kž1 888/14 od 19.09.2014. godine. Okrivljeni D.J. je 21.09.2015. godine podneo zahtev da predmetnu kaznu zatvora izdržava u prostorijama u kojima stanuje.

Odredbom člana 45. stav 5. Krivičnog zakonika propisano je da sud može, ako učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora do jedne godine, istovremeno odrediti da će se ona izvršiti tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje ukoliko se s`obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinjeno može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja.

Dakle, navedenom odredbom člana 45. stav 5. KZ sudu je data mogućnost, a ne obaveza, da pod unapred propisanim uslovima odredi da se okrivljenom kazna zatvora može izvršiti tako što će je izdržati u prostorijama u kojima stanuje, pri čemu mogućnost takvog izvršenja kazne zatvora (van kazneno-popravnog zavoda) mora biti određena istovremeno sa izricanjem kazne zatvora u pravnosnažnoj presudi. Takođe, Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija i Zakonom o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, koji se primenjuje od 01.09.2014. godine nije predviđena mogućnost da se po pravnosnažnosti presude i u toku izdržavanja kazne zatvora predlogom okrivljenog, javnog tužioca ili drugog lica, zahteva promena načina izvršenja kazne zatvora, to je Vrhovni kasacioni sud našao da pobijanim pravnosnažnim rešenjima nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP kako je to neosnovano ukazano u podnetom zahtevu branioca okrivljenog.

Pored toga, kako je ova povreda krivičnog zakona isticana i u postupku po redovnom pravnom leku, Vrhovni kasacioni sud prihvatajući razloge žalbenog suda, kao jasne, argumentovane i dovoljne, na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                             Dragiša Đorđević, s.r.